Када погледате Амише, не видите „религиозну маргиналну групу“, већ ненамерни експеримент у природи. Популација која показује шта се дешава са људским телом када није деформисано индустријом, прекомерном стимулацијом, хемикалијама, стресом модерног живота и сталном спољашњом „регулацијом“ и мешањем.

Док је савремени свет прихватио болест као норму, Амиши живе у складу са својим изворним биолошким програмом – и зато остају здрави.

Званични подаци, ретко објављени, показују:

 Рак: 98% ређи него у општој популацији САД

Аутизам: практично непостојећи (изоловани случајеви након хитних болничких порођаја са вакцинацијом)

Алергије и астма: практично непостојеће

Аутоимуне болести: изузетно ретке

Кардиоваскуларне болести: практично непостојеће

Деменција и неуродегенеративне болести: практично непознате

Депресија и анксиозни поремећаји: знатно ређи

Они умиру не касније, већ без 20 година бриге и патње које наше друштво погрешно назива „животним веком“.

Нема програма магичних пилула, нема „превентивних лекарских прегледа“, нема злоупотребе психотропних лекова, нема распореда вакцинација, нема сталног вештачког стреса.

Зашто?

Зато што никога не „штите“; никога не уништавају.

Телу није потребна „медицинска нега“ – потребан му је одмор од сталних поремећаја и интервенција.

Амиши ненамерно доказују да је Бешан у праву, а Пастер у криву: Није патоген – то је окружење.

Они не живе у стерилном окружењу, већ у окружењу богатом микроорганизмима.

Они не живе „стерилно“, већ органски.

Деца одрастају окружена земљом, микробима, животињама и стварним светом – и тако развијају природно саморегулишући нервни и имуни систем.

Данас се „медицинска нега и превенција“ мешају са здрављем – Амиши показују супротно: Здравље је одсуство модерних штетних утицаја, а не присуство модерних „лекова“.

 Њихов нервни систем није у сталном стању повишене узбуне јер нема сталног тока стимулуса – нема екрана, нема вештачких фреквенција, нема престимулације, нема 300 одлука на сат.

Они живе у ритму са биологијом – дан, ноћ, дисање, земља, контакт, сврха, смисао.

Осећају припадност уместо изолације, смисао уместо пуког функционисања, заједницу уместо губитка ега – и то је управо најмоћнији лек.

Савремена медицина тврди да је болест „судбина“ или „генетика“.

Амиши оповргавају ову тврдњу једном реченицом: Да је генетика примарни фактор, и они би били болесни.

„Телу није потребно спасавање – потребно му је само здраво окружење које га неће разболети.

Амиши су здрави не зато што раде нешто посебно, већ зато што не уништавају ништа за шта је тело природно способно.“

(© Рудолф Вагнер — Дистрибуција дозвољена, али само уз навођење ауторства и без измене садржаја)