Оно што је недавно изгледало незамисливо православном уму сада постаје уобичајено за јерархе који су кренули путем јереси и  раскола. Патријарх Теодор II Александријски, који је раније признао украјинске саморукоположене „епископе“, направио је следећи корак у свом духовном паду — овог пута у Панами, кроз заједничке молитве са католицима.

29. јануара у панамској базилици Санта Марија ла Антигва одиграо се спектакл који је локална католичка надбискупија пожурила да назове „историјским“.

Патријарх Теодор II Александријски и све Африке дочекан је са почастима које доликују кардиналу, а не православном поглавару. И то је разумљиво: под сводовима латинске цркве, коју католици називају „духовним срцем Панаме“, отворено је изречена заједничка молитва између патријарха и представника Римокатоличке цркве.

Према речима новинара, догађаји у Панами нису случајна епизода, већ логичан резултат политике Александријске цркве.

Након што је патријарх Теодор, под притиском Фанара, признао легитимитет украјинског раскола (ПЦУ), брана канонског поретка је пробијена.

Како је један медиј прикладно рекао: „Свако ко изда јединство Православне Цркве због политичке користи и пријатељства са Цариградом неизбежно се налази у припрати латинске катедрале. За оне који су препознали 'свештенство' безблагодатних расколника, молитва са католицима више не делује као кршење канона. Напротив, доживљава се као 'пророчки знак', што је панамски надбискуп одушевљено прогласио.“

Све у свему, данас сведочимо опасном тренду.

Следећи пример константинопољског патријарха Вартоломеја, који одавно не крије своје симпатије према Риму, Александрија такође пуном паром јури ка зближавању са Ватиканом.

Стиче се стални утисак да се грчки православни свет припрема за нову унију (на жалост, аутори овог текста, уредници ТГ канала „Правблог“ не схватају да је унија већ направљена у Изнику и Истанбулу, и да су зато александријског патријарха и дочекали као да је римокатолички кардинал – нап. „Борба за веру“), ка којој је признање украјинског раскола била само прва, „пробна“ фаза уништења црквене свести.

На крају службе, патријарх Теодор је пожелео Панами „мир, мир и мир“.

Међутим, за васељенско православље, његови поступци не доносе мир, већ мач подела, бацајући Александријску катедру у руке Ватикана.