Фотографија Џефрија Епштајна како се рукује са папом Јованом Павлом II није бенигна куриозитет, нити само „ухваћен тренутак“... Управо зато изазива нелагоду. Не зато што доказује заверу, већ зато што открива како моћ функционише када се сусретне са институцијом која воли да се представља као морални ауторитет изнад политике, финансија и друштвених медија.

Црква се правда говорећи да је то била случајност и да Ватикан није знао за посету јер је то била јавна аудијенција: Кажу да немају ниједну фотографију у својој архиви. Међутим, логика ипак мора бити укључена.

 Почнимо са оним што се не може оспорити. Епштајн није могао да уђе у простор где се папа рукује са посетиоцима без икакве провере. Ватикан није стадион треће лиге у Каљарију, нити је папа фигура којој се може спонтано прићи, без обзира колико је аудијенција „јавна“.

Приступ унутрашњим просторима, посебно онима где долази до личног контакта, увек се одвија у оквиру организованог оквира. Неко је морао да укључи Епштајна у тај оквир. То не значи да га је Папа лично позвао, али значи да је био део мреже која је имала легитиман пут кроз врата.

Кључна фигура у тој мрежи није био Епштајн, већ Гислен Максвел, а иза ње стоји име које се стално потискује у фусноту: Роберт Максвел. Њен отац није био безначајан издавач или обичан бизнисмен, већ актер дубоко умешан у један од највећих финансијских скандала у историји Ватикана и вероватно шпијун Мосада, аферу Банко Амброзиано. Афера није мит, нити теорија, већ документована историјска чињеница која је Ватикану нанела репутациону и финансијску штету огромних размера.

Рећи да је то била „стара рана“ је технички тачно, али и опасно умирујуће. Институције могу архивирати проблеме, али мреже људи, интересовања и сећања не нестају административним потезом.

Презиме Максвел није било непознато у ватиканским финансијским и дипломатским круговима, нити је било неутрално. И управо зато је нереално тврдити да је ћерка таквог човека ушла у ове просторе као tabula rasa, без икаквог наслеђеног капитала, доброг или лошег.

Епштајн се у овој причи појављује као споредни, али индикативан лик. Нема доказа да је Ватикан имао било какво интересовање за њега, али постоји довољно разлога за сумњу да је систем био слеп за оно што је он представљао. У време састанка, није био јавно компромитован, али је већ био део затвореног круга изузетно богатих и утицајних људи који се крећу тамо где обични људи не траже личне карте, већ препоруке. Ово није случајност, већ образац.

Најпроблематичнији део целе приче није то што не знамо тачан датум или име особе која је организовала састанак. Проблем је у томе што систем није имао механизам, нити вољу, да пита кога заправо пушта унутра.

 Фотографија је остала једини траг, ван службене архиве, као да је сама по себи препрека наративу. Да је Епштајн заиста био неважан, слика не би изазвала такву потребу за објашњењем. А да је био важан, било би више трагова.

Овде се не ради о доказивању да је Папа знао ко је Епштајн, нити о тврдњи да је Ватикан свесно штитио криминалца. Ради се о нечему свакодневнијем и стога опаснијем. О континуитету елите која преживљава афере, о систему који опрашта властитим мрежама и о институцији која је спремна да заборави непријатне контексте чим се формално затворе.  Епштајн се није случајно појавио у овом оквиру, већ очекивано.

Можда ће се у будућности појавити документи који ће бацити више светла на ову причу. Можда и не. Али већ је јасно да минимизирање овог сусрета, свођење свега на „јавну аудијенцију“ и „случајну фотографију“, више говори о нашој потреби да верујемо у уређен свет него о стварном начину на који моћ циркулише.

Ако се за неколико месеци испостави да је иза те фотографије било више него што данас можемо доказати, могу се изненадити само они који су свесно одбили да виде како се врата отварају.

Пратимо ситуацију…