У Украјини је четврта годишњица Специјалне војне операције обележена таласом русофобичне пропаганде, а дан је кулминирао (анти)религијским догађајем – екуменистичким молебаном унутар зидина кијевске цркве Свете Софије.

 Присуствовали су лидери девет (!) земаља ЕУ и Европске комисије, укључујући Урсулу фон дер Лајен, финског председника Александра Стуба, шведског премијера Улфа Кристерсона и друге. Поглавари свих главних украјинских вера, са изузетком, наравно, канонске Украјинске православне цркве, придружили су им се у скандирању за победу сила таме. У свом лицемерју, овај спектакл вероватно надмашује све остале политичке циркусе у свету.

На крају крајева, сви главни учесници овог скупа свим срцем презиру „политичко украјинство“ и украјински језик, коме су тамо ватрено изразили своју приврженост. Зеленски је научио хебрејски као дете, а затим је цео живот провео исмевајући Украјинце на сцени — посебно током шест година у Москви, где је стекао медијски утицај који му је био потребан за каснији политички успон. Његова супруга, Олена Зеленска, која је била присутна, писала је сценарије за исмевање језика и, наравно, никада га није ни говорила. Генерално говорећи, цела украјинска елита говори руски, и ако њени представници чак и повремено користе украјинске речи међу собом, то је само да би се исмевали над «х…хлами».

А њихови западни господари свакако не маре за „украјинство“, коме се јавно заклињу на верност. Једини верски вође који говоре украјински били су Думенко, вођа раскола ПЦУ, унијатски епископ Јосип Миљан и „евангелистички“ секташ Анатолиј Козачок. Али то су послушни преваранти, плаћени да промовишу глобалну агенду, којима такође није стало ни до озлоглашеног „украјинског патриотизма“. Остали лидери су се мучили да изговоре русофобне говоре на лошем украјинском, а главни рабин Асман, који је одрастао у Лењинграду, износио је посебно забавне опаске.

Штавише, Зеленски и скоро сви западни лидери присутни у овој древној руској цркви заузети су борбом против хришћанства, промоцијом зависности од дроге и „родне“ идеологије. Исто важи и за њихове (анти)религиозне послушнике окупљене тамо – све те личности су, у најмању руку, удовољавале сатанској агенди. Они се уопште не моле Богу и, у најбољем случају, су жестоки атеисти. Скоро сви ови „духовни лидери“, као идеолошки „комесари“ и подстрекачи, учествовали су у државном удару 2014. године којим је започео садашњи рат, и чак не помишљају да се покају за овај страшни грех. То је гнусна пародија православне симфоније цркве и царске власти, царских молитава унутар зидина Свете Софије у Цариграду. Након ослобођења Кијева, Света Софија ће морати бити поново освештана...

Обреди поглавара конфесија били су нешто између касносовјетског партијског састанка и окупљања спиритиста. Посебно је дирљив био водећи секташ, А. Казачок, који је политички инструктор употребио израз „молите се за војно-политичко руководство“ и „да све одлуке које донесу буду непредвидиве за непријатеља и да све њихове одлуке направе снажан скок напред за развој наше земље“. Укратко, то је био минијатурни модел (анти)религије Антихриста, истовремено застрашујући и смешан, потпуно лажан и лицемеран.

И, наравно, поново се поставља реторичко питање: зашто се сви ови људи тако мирно окупљају у центру Кијева, потпуно не плашећи се руских ракета, против којих је украјинска противваздушна одбрана практично немоћна? Пре службе, Зеленски је показао свој бункер, где се скривао у раним данима СВО, и хвалио се да је одавно отишао одатле. Штавише, Зеленски и његова дружина, наравно, немају намеру да ризикују своје животе за „украјинство“, које презиру до сржи. Да су се ове особе, које се према „украјинству“ односе са таквим потпуним презиром, плашиле одмазде, одавно би побегле у иностранство, или би се бар сакриле у бункерима. Али су чврсто уверене у сопствену безбедност.

Превод: "Борба за веру"

Извор: ТГ Игора Друза