Телевизијска серија у одсуству Бога – Pluribus, Vince Gilligan, 2025, Apple TV

Веома гледана и хваљена америчка телевизијска серија „Pluribus“ емитује се широм света са великим успехом. Реч је о филмској дистопији, научно-фантастичног жанра, са елементима психолошког трилера. Радња прати главну јунакињу, бестселер списатељицу, која се један дан неочекивано нађе у радикално измењеном свету.

Наиме, ванземаљски тајни код се проширио целом Земљом попут епидемије, преображавајући људе у добре, племените и срећне душе, спојене у јединствени колективни ум, осим тринаесторо „недодирљивих“, међу којима је и главна јунакиња. Дакле, сви постају екстремно добри, не смеју да лажу, краду и варају, не могу да убијају, злостављају и киње друге особе, већ се искључиво труде да усреће “незаражене” људе, сматрајући то својом обавезом.

Пошто се целокупно човечанство придружило једном оптимистичном, просвећеном, заједничком уму, одједном сви знају све, сви осећају све, сви се сећају свега… Више не постоји ти и ја, већ само „Ми“, у којем су сви људи повезани тајним, невидљивим нитима, као у чувеном роману Јевгенија Замјатина. Шофер може да оперише мозак, хирург празни контејнере, сметлар вози авион, пилот цепа дрва… јер сви умеју да раде све, сви имају све вештине, знања и искуства овога света. Такорећи, сви људи су удови једног савршеног тела. Деца не иду у школу, јер се рођењем стиче колективни ум који све зна и уме. Криминал и ратови више не постоје, па су непотребни војска, полиција и затвори. Приватна својина и новац су сасвим излишни, јер се све налази у колективном власништву. Али, с друге стране, непотребна је и породица, уметност, књиге, забава, спорт, интернет, телевизија, радио… Нема потребе за исказивањем креативности, надарености, интуиције, талента… Није нужно ништа, јер је све унутар колективног „Ми“. Све се креће у задатим оквирима, и цивилизација практично престаје да се бори за било какав напредак. А када нема напретка, креће назадовање.

Проблем настаје када започну „невоље у рају“. Главна јунакиња не пристаје на брисање своје индивидуалности и поништавање себе, зарад придруживања колективном „Ми“. Зато креће у потрагу за начином како да поништи ефекте придруживања, тј. како да људе раздвоји из заједничког ума и ресетује целу цивилизацију. У томе јој не помажу преосталих 12 „апостола“ илити 12 „гневних људи“. Неки од њих јој чак и одмажу, јер мисле да је преображени свет Хакслијев идеални „Нови врли свет“. Један од дванаесторо „незаражених“ чак ужива у новонасталим околностима, јер му је све дозвољено, и нико не може да одбије његове хедонистичке прохтеве. Такође, једна девојка својевољно жели да приступи колективитету, што напослетку и чини, јер сматра да ће тако бити срећна. Осим главне јунакиње само још један од тринаест „здравих“ становника планете не пристаје на нови светски поредак, и одбија сваку сарадњу са „Ми“.

Драмски заплет телевизијске серије „Pluribus“ полази од почетне претпоставке да Бог не постоји, јер на људе судбоносно делује некаква мистериозна космичка сила која није Бог, већ кодирана порука ванземаљске цивилизације из друге галаксије, удаљене милионима светлосних година. С друге стране, оног тренутка када сви постану добри против своје воље, тако што се инфицирају космичким, дигиталним „вирусом“, губи се слободан избор у познању добра и зла, који је основни принцип хришћанства. У „Pluribusu“ су сви племенити невољно, без могућности избора. Људи слободно, својом вољом, прилазе Богу који је љубав. Или, пак, ђаволу. Како ко изабере. У дистопијском друштву из серије „Pluribus“ нема слободе избора за људску цивилизацију, осим за тринаесторо људи који су неким чудом имуни на космички „вирус“. Али и њих колективни ум „придружених“ покушава на све начине да преобрати и асимилује, јер представљају опасност за ново друштво. Наиме, било какав излив беса код преосталих слободоумних људи, сваки пут изазива напад парализе на целој планети, код више од седам милијарди „придружених“. Милиони људи умиру приликом сваке такве обамрлости. Зато се „Ми“ својски труди да преобрати тринаест „недодирљивих“, како се то не би дешавало, али то морају да ураде ненасилно, јер им је било који облик насиља недопуштен. У ту сврху се служе лукавством ума, дакле оружјем непоменика.

Достојевски је у једном поглављу „Браће Карамазових“, под насловом „Велики инквизитор“, написао:

„Нема непрекидније и мучније бриге за човека него, кад остане слободан, да што пре нађе онога коме ће се потчинити. Али човек тражи да се потчини оном што је већ неоспорно, толико неоспорно да се сви људи наједном сложе да се томе сви потчине. Јер брига тих бедних створова не састоји се само у томе да се пронађе оно чему ћу се ја или неко други потчинити, него да се нађе нешто такво да сви поверују у то да се потчине, неизоставно сви заједно. Ето, та потреба за заједничким потчињавањем и јесте најглавније мучење свакога човека лично, као и целог човечанства од почетка векова. Због свеопштог потчињавања, људи су уништавали један другог мачем. Они су стварали богове и позивали једни друге: ,Оставите своје богове па дођите да се поклоните нашима, иначе смрт и вама и боговима вашим!“

Управо тако се понашају и „придружени“, када предају своју слободу у руке колективног ума, и када покушавају на све начине да преобрате тринаест слободоумних људи.

Елем, главна јунакиња се својски бори за своју личност која је једна, јединствена и непоновљива, а против колективног „Ми“, које јој суптилно намећу, чак и преко неискрене емотивне везе. Хришћанска догма управо стоји на становишту да је сваки човек једно, јединствено и непоновљиво биће. У томе лежи основна противречност саме идеје серије, без обзира на њен научно-фантастични жанр. Главна јунакиња се бори за хришћанско поимање личности, иако није хришћанка, а целокупна радња серије полази од претпоставке да Бога нема!

Гледалац саосећа са главном јунакињом, и згражава се од саме помисли да би могао да дође у ситуацију да дели своје мисли, осећања, успомене и емоције са целокупном људском популацијом, са колективним умом, јер би се тако поништио као индивидуа. Према хришћанским догмама, сви смо личност тек у корелацији са другим људима, који су такође личности за себе. Ни једна индивидуа сама по себи није личност, уколико нема однос са другим личностима. Срећа лежи у љубави, а љубав у заједници. Срећа и љубав не постоје када егзистира само једна личност, па макар и као колективитет, јер нема корелације међу људима. Код “Ми” нема љубави, већ само самољубља, јер Ми воли самог себе, у одсуству других. Истинска љубав увек претпоставља постојање више различитих личности.

Када кушач у пустињи каже Исусу да претвори камење у хлебове, јер ће тако гладни пук кренути за њим, Христос му мирно одговара: „Писано је: Не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божјих.“ „Придружени“ у колективно „Ми“, пак, оберучке и веома радо прихватају кушачев хлеб, али тог хлеба нема довољно, па морају да једу све што им је доступно. Не смеју ништа да убију, и то не само животиње, већ ни биљке. Не смеју да уберу зрелу јабуку, већ морају да чекају да сама отпадне са дрвета. Зато морају да једу чак и замрзнуто, прерађено месо преминулих људи, што виде као нужно зло.

Проблем је што добра дела која чине „Придружени“ нису довољна да пруже смисао животу. Хришћанска вера учи да се нико неће спасити само због својих добрих дела. Када би заиста било тако, онда би се спасао сваки разбојник који је подигао храм или другу задужбину, али то свакако није довољно. Што рече, блаженопочивши владика Атанасије (Јевтић): Шта ће Богу наша добра дела? Од какве су му користи? И од какве су му штете наша рђава дела? Није Бог рачуновођа који збраја наша добра и лоша дела, и на крају изводи салдо. Покајани разбојник на крсту, који је био разапет са десне стране Христа, није имао никаквих добрих дела, али је ипак први ушао у Царство Небеско. Вера његова спасе га, јер је задобио у себи икону Христову, страдајући на крсту заједно са Спаситељем. Следствено томе: Шта ће нам свет који је састављен од самих добрих дела, ако у њему нема Бога, и ако такав свет не пружа могућност спасења? Достојевски је у поменутом „Великом инквизитору“ написао:

„Тајна људског бића није само у живљењу, него у том: зашто да живи. Без одређене представе о томе зашто да живи, човек неће пристати да живи, и пре ће уништити сам себе него што ће остати на земљи, па макар сами хлебови били око њега.“

Серија намеће још једно суштинско питање савременог доба, а то је развој вештачке интелигенције. Ову пошаст је предвидео још Артур Кларк у лику суперкомпјутера HAL 9000, у „Одисеји у свемиру“. Нажалост, све смо ближе потврди стрепње да би вештачка интелигенција у будућности могла по својој бруталности да остави у прашини све досадашње тоталитарне режиме.

Није згорег поменути да наслов „Pluribus“ упућује на латинску максиму „E pluribus unum“ (Од многих, један), која је мото на Великом печату САД-а. Злонамерници би рекли на жигу звери, али то нико не зна, осим Оца нашег на небесима.

Услед немогућности да разреши било које од суштинских питања, телевизијска серија „Pluribus“ егзистира у одсуству Бога, претпостављајући Његово непостојање. Истовремено заступа неке од основних хришћанских постулата о личности, слободи, љубави, смислу, спасењу… У томе лежи њен груби парадокс.

Извор: pulse.rs/