Шта је са онима, који су умрли ван Цркве? У томе Црква строго следи принципу, који је изложио митрополит московски Филарет (Дроздов): да су се неправославни и јеретици, самим својим неправослављем одвојили од тајни Православне Цркве и томе одговара њихово непомињање у Тајни Евхаристије.

 Према томе, на Божанственој Литургији Црква нема посебно помињање неправославних, и посебно усопших (упокојених), који већ не могу да се присаједине Њој. Па како онда православни хришћанин може изразити своју срдачну побуду да се моли за рођаке и пријатеље, који су отишли од Цркве? Одговор Цркве је истовремено строг и саосећајан, као што се може видети из доле наведеног одломка. Да ли могу и како могу православни хришћани да се моле за неправославне хришћане?

Говорећи о строгости наше Православне Цркве у погледу помињања неправо верујућих хришћана, ми не кажемо да наша Света Црква наређује нама, својим чедима, да се уопште и никако не молимо за њих. Она само забрањује нама својевољну молитву, то јест, да се молимо како хоћемо и како мислимо.

Наша Мајка, Православна Црква, указује нам да све код нас, као и сама молитва, треба да се свршава по поретку и пристојно - како је ред и како ваља (1. Кор. 14:40). Ми се молимо, на свим нашим црквеним богослужењима, за све народе и за цео свет, најчешће и сами не знајући или не разумевајући то. Управо ми се молимо како је наш Господ Исус Христос научио Своје апостоле да се моле у молитви, коју им је предао: „Да буде воља Твоја како на небу (тако) и на земљи!“ Ово свеобухватно прошење обухвата све наше потребе и потребе једноверних нама, мада и неправоверне браће наше.

Ми овде молимо Свеблагог Господа и за душе преминулих неправославних хришћана, да би Он учинио са њима оно, што је угодно Његовој светој вољи. Јер Господ неизмерно боље зна од нас, коме и какву милост да укаже. – И тако, православни хришћанине! – ма ко био: мирјанин или свештеник Божији, - ако у време било ког црквеног богослужења дође ти усрђе (жеља) да се помолиш за неког Карла или Едварда, блиског теби: онда, док читаш или певаш молитву Господњу, уздахни за њега ка Господу и кажи: нека буде о њему света воља Твоја, Господе! - и ограничи се том молитвом. Јер тако си ти научен да се молиш Самим Господом. И веруј, да ће таква твоја молитва бити хиљаду пута угоднија Господу и кориснија за душу твоју од свих твојих својевољних црквених помињања.

Сада ћемо рећи неколико речи о личној молитви. Познат је пример, а можда и јединствени у нашој Православној Цркви, да је лична (приватна) молитва једног угодника Божијег помогла душама преминулих иновераца, па и незнабожаца... Овако је причао о себи преподобни Макарије Египатски: једном је авва Макарије, ходајући пустињом, нашао човечију лобању где лежи на земљи. Кад је авва додирнуо лобању палминим штапом, који је био у његовој руци, лобања је пустила глас из себе. Старац је рекао њој: „Ко си ти?“ Лобања је одговорила: „Ја сам био жрец идолопоклоника, који су живели у овом месту, а ти си авва Макарије, који у себи имаш Светога Духа Божијег, па кад се ти смилујеш (саосећањем) на оне, који су у вечним мукама, и помолиш се за њих, онда они добијају неку утеху.“ Даље је лобања причала светом Макарију о адским мукама и завршила је овако: „Нама, који нисмо знали Бога, указује се бар неко милосрђе, док они, који су познали Бога, па се одрекли од Њега и нису испунили вољу Његову, налазе се испод нас“ (Отачник еп. Игњатија, 4. издање, стр. 311-312).

Из ове повести блаженог оца пре свега ми видимо, да његова молитва за страдалнике није била опште-црквена, него лична. То је молитва усамљеног пустињака, који се молио у тајној одаји свог срца… Затим, ова молитва може делимично да послужи и нама, православним хришћанима, као повод да се молимо за живе и умрле неправославне у приватној, домаћој молитви, али само као повод, а никако као пример. Јер преподобни је саопштио нама, како се он молио за незнабошце не својевољном молитвом, већ онако, како је њега научио Дух Божији, Који је обитавао у његовом чистом срцу, Који не само да је учио њега, већ и приморавао да се моли за цео свет – за све људе, живе и умрле, као што је то уобичајено и својствено љубећим срцима свих угодника Божијих; као што је и свети апостол Павле писао Коринћанима: „Срце наше се раширило; ви се нетесно смештате у нама“ (2. Кор. 6:11).

И тако, сада се можемо сложити, да православни хришћани могу да се моле за неправославне хришћане, живе и умрле, личном (приватном) домаћом молитвом, али при том, опет и опет напомињемо, не својевољном молитвом – не тако, како ми мислимо и желимо (да не би уместо благовољења навукли гнев Божији), него по упутству искусних људи у духовном животу. И при том молити се за њих не као за православне, већ као за заблуделе.

Био је случај за живота Оптинског старца Леонида (у схими Лава, скончавшег 1841. године). Код једног његовог ученика, Павла Тамбовцева, скончао је родитељ несрећном, насилном смрћу – самоубиством. Љубећи син је био дубоко ожалошћен том вешћу, и зато је овако изливао своју тугу пред старцем: „Несрећна кончина мог родитеља је тежак крст за мене. Да, сада се налазим на крсту, чији болови ће поћи са мном у гроб. Замишљајући ужасну за грешнике вечност, у којој више нема покајања, ја се мучим представом вечних мука, које очекују мог родитеља, умрлог без покајања. Кажи, оче, како ја могу да утешим себе у садашњој горчини?“ Одговор старца: „Повери како себе, тако и судбину родитеља вољи Господњој, премудрој и свемогућој. Не испитуј чудеса Вишњега. Настоји смирено-мудријем да окрепљујеш себе у границама умерене жалости. Моли се Преблагом Творцу, испуњавајући тиме дужност љубави и дужности синовске.“ Питање: „Али како се молити за такве?“ Одговор: „По духу врлинских и мудрих овако: Потражи, Господе, изгубљену душу оца мога: (и) ако је могуће, помилуј! Неистраживи су судови Твоји. Не постави ми у грех ову молитву моју. Него да буде света воља Твоја! Моли се просто, без испитивања, предајући своје срце у десницу Вишњега. Наравно, није била Божија воља на тако тужну кончину твог родитеља; али сада је он потпуно у вољи Свемогућега, Који може и душу и тело да баци у огњену пећ, и Који и смирава и узвишава, умртвљује и оживљава, низводи у ад и узводи.

При том Он је милосрдан, свемоћан и пун љубави, тако да су добре особине свих земаљских бића ништа пред Његовом Узвишеном добротом. Због тога ти не треба преко мере да се жалостиш. Ти ћеш рећи: ја волим свог родитеља, па зато и тугујем неутешно. Право је. Али Бог је неупоредиво више него ти љубио и љуби њега. Значи, теби остаје да препустиш вечну судбину свог родитеља доброти и милосрђу Бога, Који, ако благоволи да помилује, онда ко може да се противи Њему?“

Ова наведена приватна, келијна или домаћа молитва, предана од искусног духовног старца Леонида свом ученику, може да служи као пример или образ молитве православном хришћанину за неког блиског њему неправославног хришћанина или отпалога од Цркве. Може он, на пример, да се моли овако: „Помилуј, Господе, ако је могуће, душу раба Твога (име), који је отишао у вечни живот у отпадништву од Твоје Свете Православне Цркве!“ Ипак, никако није дозвољено молити се за такве људе као православне, јер они су још за живота одсекли себе од дрвета Свете Православне Цркве, и тако отишли су не покајавши се.