У савременом животу, Светла недеља је време оштрог смањења црквене и кућне молитве. Они који су марљиви и присуствују свакој служби током недеље проводе само три сата — највише три и по! — у цркви дневно: сат и по увече, и сат и по ујутру. Кућна молитва је ограничена на 10-15 минута дневно: Пасхално правило се чита ујутру и поново пре спавања. Сходно томе, током Светле се обично не причешћује. Снажно се противим томе да се парохијани причешћеју током Светле недеље — осим ако није апсолутно неопходно!

Изузетак се прави за оне који су били спремни да се причесте током Страсне недеље, али из неког разлога нису могли то да учине. Ово се односи и на оне који се подвргавају операцијама и, наравно, на умируће.

Недавно су неки свештеници, позивајући се на 66. канон Шестог цариградског сабора (Трулског), причешћивали сваког дана током Светле недеље, без исповести.

Ова новотарија нас приморава да се удубимо у право значење 66. канона. Ево текста:

„Од светог дана Васкрсења Христа Бога нашег до Нове недеље, током целе недеље, верни морају непрестано да поју псалме, химне и духовне песме у светим црквама, радујући се и тријумфујући у Христу, слушајући читање Божанског Писма и наслађавати се у Светим Тајнама (то јест, морамо да проводимо сваки дан Светле недеље како је прописано типиком за Велику суботу, када смо после Литургије дужни, не напуштајући цркву, да слушамо Дела Светих Апостола до почетка пасхалне службе)... Због тога се овим данима не смеју одржавати коњске трке или други јавни спектакли.“

Савременим језиком речено, током Светле недеље не би требало да гледамо телевизију или да се бавимо другом забавом — морамо непрестано славити Васкрслог Господа. „Јер ћемо тако васкрснути и узнети се са Христом.“ Можда ће наши потомци научити да на овај начин поштују Светлу недељу.

Свако ко то не примећује још није започео хришћански живот. Ако хришћанин није научио да прати своје свакодневне грехе (барем неке) и да се каје за њих, не може се причестити. До тада, потпуно поштовање 66. канона је нереално. Можемо га посматрати само као идеал коме треба да тежимо.

Али неообновљенци су из овог правила извукли речи „наслађивати се у Светим Тајнама“ и причешћују се на Васкрс без уздржавања од хране и забаве, и, наравно, без исповести. А што се тиче „непрестаних псалама, химни и духовних песама“ и читања Божанског Писма које захтева ово правило – то не долази у обзир! Канон је само изговор да се крши устаљена пракса (на пример, Псалтир се не чита током Светле недеље) и тиме сеје раздор, ако не и раскол, у душама верних. Тако неообновљенци спроводе своја канонска правила!

Свештенике треба упозорити: понекад, на Васкрс, људи долазе тражећи причешће који се нису причешћивали много година, или чак целог живота. Искуство показује да се такви изненадни импулси могу јавити код потпуно здравих људи пре смрти – Бог их позива на покајање. Најбоље је таквим људима не одбијати исповест и причешће (чак и ако је свештеник исцрпљен, на граници својих снага).

Али исто треба имати на уму и у другим деловима године. На исповести треба нагласити да треба да се причесте сваке године. Штавише, треба да се моле сваког јутра и вечери, и сваке недеље — по могућству недељом — треба да присуствују црквеним службама, присуствујући целој служби. То је минимум уцрковљености.