Ава Атанасије је такође говорио: „Наши оци су се уздржавали и сиромаштва држали до саме смрти, а ми само ширимо своје стомаке и новчанике.“

„Наши оци су се првенствено били усредоточени на себе саме, а ми смо заузети лонцима и рукотворинама.“

 „Једног дана“, наставио је ава Атанасије, „пало ми је на памет: шта ће се десити са онима који се подвизавају и онима који то не чине?

Био сам воздуховљен, и неко се појавио и рекао ми: 'Прати ме.'“

Одвео ме је до места обасјаног светлошћу и поставио ме пред капије.

Лепоту ових капија је тешко описати.

А унутар капија смо чули бескрајно мноштво гласова који су славили Бога.

Када смо покуцали, неко унутар капија, чувши нас, упитао нас је:

„Шта вам треба?“

„Желимо да уђемо“, рекао је мој водич.

„Нико ко води немарни живот неће ући овде“, одговорио је глас изнутра.

„Али ако желите да уђете, идите и трудите се, нимало не марећи за ствари овог сујетног света.“