Претварање једног од најсветијих места у хришћанском свету – историјске Аја Софије, коју је саградио цар Јустинијан – у џамију 2023. године започело је процес који се може описати као обезвређивање и скрнављење светих места и светих центара.

Дигитализација и активно увођење модерне технологије у свете просторе добили су карактер и тенденцију да катастрофално униште ова света места. Узрок је промена, револуционарни помак у људској психи, у којем се границе између онога што је дозвољено и онога што није губе и замагљују.

Основни концепти који су некада водили људско понашање у храму или другом светом месту су поштовање, тишина и страх Божији. [Израз „Ευλάβεια, φόβος, ησυχία“ изгледа као погрешан превод.] Управо су то концепти који су данас нарушени захваљујући неконтролисаној употреби гаџета у црквама. Можда ћете видети свештеника или епископа како разговарају на својим паметним телефонима у олтару или црквеном простору. Историјски гледано, ово понашање се сматрало богохулним, дрским — βλασφημία, θάρρος. Сада је грех норма. Нема разлике између комерцијалног простора и цркве. А то само одбија људе од цркве. Црква, уместо да буде Божји дом, претвара се у саобраћајницу. Свети простор се уништава и гази. И то је један од главних проблема. Данас се често говори о потреби за проповедањем, али проповедање је првенствено сопствено понашање.

Свака света обитељ, манастир, место освећено молитвама, сузама и херојским делима највећих светиња, јесте посебан свети простор. У грчком свету, за разлику од нас савремених Руса, манастир се никада не назива манастиром једном речју – манастир – већ светим пребивалиштем: иеρά монή, иеρά коινόβιο. Овде лежи дубока култура духовне свести, свест о светом и манастиру, његова потпуна изолација од света, ако не по територији, онда свакако по начину живота.

Манастир је духовно упориште Цркве Христове.

То је место пажљивог очувања светог Предања, како усменог, тако и литургијског и писаног.

То је место које треба заштитити од свих покварујућих утицаја света.

Чак и данас се суочавамо са недостатком разумевања међу владиним агенцијама, па чак и црквеним званичницима, да се светост манастира озбиљно поткопава увођењем модерних система контроле и надзора.

Ови системи чине манастир кинобитском институцијом, светим местом заједништва са Богом и нужног одрицања од света.

Више пута смо истицали у разним чланцима да су црква и манастир, у ширем смислу, простор за мистично заједништво са Богом и Његовим светима.

Стога је увођење било каквих спољних посматрача уништење изворне светости, како семантичке тако и онтолошке.

Увођењем спољног надзора у цркву или манастир, хришћанин се налази у ситуацији профанације светог, ситуацији уништења мистичне везе са небеским светом.

 У цркви или манастиру се одвија мистериозно и скривено стварање „новог човека“.

 Спољашњи надзор и контрола су овде неприхватљиви.

Једини духовни и пастирски надзор може вршити искусан духовник-пастир.

Духовна управа није дозвољена у овај унутрашњи живот.

Само је духовник једини водич на путу спасења по лику Христовом.

Као што је за духовно дете, одојче попут детета, независност на путу спасења опасна.

Јер овај пут, речима апостола Павла, јесте „борба... против духовних сила злобе на небеским местима...“

Ово је пут преласка из египатског ропства, ропства страстима и ђаволу, у обећану земљу, у рај сладости.

Тако то фигуративно и библијски описује Свети Јован Лествичник.

И у овом стваралачком мистичном делу нема места за спољашња посматрања или модерну технологију.

Нема места у простору где нестворена Божанска благодат ствара и преображава.