Апостоли заповедају хришћанима да обавезно држе светоотачка предања, тако апостол Павле заповеда: „Зато, браћо, стојте и држите предања, којима се научисте, било речју, било посланицом нашом“ (2Сол.2:15). И опет: „И заповедамо вам, браћо, у име Господа нашег Исуса Христа, да се ви одвајате од сваког брата, који ходи неуредно, а не по предању, које примише од нас“ (2Сол.3:6).

И опет у другој Посланици: „Хвалим вас, браћо, што све моје памтите, и као што предадох вама, предања држите“ (1Кор.11:2). И опет у трећој Посланици: „О, Тимотеје, предање чувај, клонећи се поганих сује-словија и препирања лажно названог знања, коме се неки предадоше и од вере одступише“ (1Тим.6:20). И опет: „Имај образ здравих речи, које си од мене чуо, у вери и љубави у Христу Исусу. Добро предање сачувај Духом Светим, Који живи у нама“ (2Тим.1:13-14).

Пре свега, по предању Цркве, треба се чувати од осуђивања, јер сваки који суди, ако не суди по Христу, он стаје на место јединог Судије – Христа и постаје антихрист. Исто по предању постоји страст према победи у расправи и назива се „филоникија“, што значи – љубав према победи у расправи. Зато говори апостол Павле: „Ако ли ко мисли свадљив бити (тј. да се свађа), ми такав обичај немамо, нити Цркве Божије“ (1Кор.11:16). Опет по предању за суђење и расправу у вери потребна је, пре свега, Божија сила и благодат, тако говори апостол Павле: „Као да ја не долазим к вама (јер се бојим расправе), надуше се неки (тј. погордише се); али ћу доћи ускоро к вама, ако Господ хоће, и познаћу не речи надувених (гордих), него силу; јер царство Божије није у речи, него у сили“ (1Кор.4:18:20). Апостол говори, да за суђење и расправу обавезно је потребна Божија сила и благодат, и зато је Господ заповедио у јеванђељу: „А кад вас предају, не брините се, како или шта ћете говорити: јер ће вам се дати у тај час, шта ћете говорити; јер нећете ви говорити, него Дух Оца вашега говориће у вама“ (Мт.10:19-20).

Пре свега, потребна је Божија сила и благодат, иначе без тога нема ни Цркве ни Хришћанства. Преподобни Амвросије Оптински и други старци Оптински овако разликују православне и јеретике, и говоре: јеретици никад не могу да задобију смирење (благодатно). Разуме се, јеретици не могу да задобију благодатно смирење, а могу да имају обично људско смирење. Они не могу да задобију ни благодатну љубав, а могу да имају обичну људску љубав. Они не могу да задобију ни благодатну молитву, а могу да имају обичну људску молитву. Према томе, разлика између православних и јеретика није само у исповедању вере, него обавезно и у Божијој сили и благодати.

Тако је прорекао преподобни Анатолије Оптински: „Али тешко ће бити у те дане монасима, који су се везали имовином и богатством, и из љубави према спокоју буду спремни да се потчине јеретицима. Они ће успављивати своју савест, говорећи: ми ћемо сачувати и спасити обитељ (манастир) и Господ ће нам опростити. Несрећни и ослепљени (монаси) уопште не помишљају о томе, да ће са јересју ући у обитељ и беси, и она тада већ неће бити света обитељ, него прости зидови, откуда ће одступити благодат... Не бој се (чедо) невоља, него се бој погубне јереси, јер она обнажује од благодати и одваја од Христа. Због тога је и заповедио Господ сматрати јеретика за незнабошца и цариника.“

Јасно је речено, да кад јерес и јеретици уђу у цркву и манастир, они одгоне Божију силу и благодат. Према томе, разлика између православних и јеретика није само у исповедању вере, него где је Божија сила и благодат – ту је Православље, а где тога нема – ту је јерес. И према томе, најпре тражи Божију силу и благодат, па онда улази у расправе и суђење, иначе без Божије силе и благодати, све је узалуд, јер ту нема ни Цркве ни хришћанства. И не само то, него сваки који суди, ако не суди по Христу, он стаје на место јединог Судије – Христа и постаје антихрист. Управо зато је Господ заповедио: „А кад поведу вас предајући, не брините се унапред, шта ћете говорити, нити се поучавајте: него што год вам се да у онај час, то говорите: јер нећете ви говорити, него Дух Свети“ (Мк.13:11).

Беседа у другој недељи по Васкрсу Лета Господњег 2026, на празник свештеномученика Антипе Паргамског