Пошто данас код епископа и свештеника нема покајања, зато они не позивају ни народ на покајање, јер као што Јеванђеље говори: „Лекару, излечи се сам“, они најпре треба сами да се покају, па онда да позивају народ на покајање. Међутим, сада су сви у Цркви „непогрешиви“ као папа римски и никоме не треба покајање, и зато они позивају све на причешће.

+ + +

Многи данашњи хришћани не знају зашто долазе у Цркву, не само мирјани, него и епископи и свештеници не знају зашто су дошли, и многи монаси не знају зашто су дошли у манастир. Они не знају да су дошли ради покајања и благодати. Толико има светоотачких књига ради покајања и као бајаги читају људи те књиге, али никако се не кају, и то семе пада поред пута или на каменито место или у трње – и не доноси плода.

Господ је рекао у Јеванђељу: „Мислите ли, да дођох мир дати на земљу? Не, кажем вам, него раздор; јер од сада ће пет у једном дому бити раздељени, три против два, и два против три; разделиће се отац против сина, и син против оца, мати против кћери, и кћер против матере, свекрва против снахе своје, и снаха против свекрве своје“ (Лк.12:51-53).

То значи да има благословени раздор и раздељење у породици и Цркви, иначе, у Цркви је недопустив раздор и раздељење, осим ради покајања – то је једини благословени раздор. Тако ми видимо у Јеванђељу раздор између Марте и Марије, и Господ је благословио тај раздор, зато што је био ради покајања, и зато је рекао Марти: „Марто, Марто, бринеш се и трудиш о многом, а само је једно потребно (само покајање): али Марија је добри део изабрала (покајање и благодат), који се неће узети од ње“ (Лк.10:41-42). Тако говори апостол Павле: „Вера бива од слушања проповеди“ (Рим.10:17), а Марија је слушала проповед Христову ради покајања.

Право покајање обавезно треба да прати благодат, иначе то није право покајање. У Јеванђељу о блудном сину ми видимо, да се блудни син није сетио оца, док није осетио глад. Па кад је у глади и покајању кренуо ка оцу, још док је био подалеко притрчао је отац и загрлио га и целивао и наредио: „Изнесите одежду прву и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге; и приведите теле угојено и закољите, и да једемо и да се веселимо: јер овај син мој мртав беше и оживе, и изгубљен беше и нађе се“ (Лк.15:22-24). Шта то значи „изнесите одежду прву и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге; и приведите теле угојено...“, ако то није благодат Божија? Према томе, право покајање обавезно треба да прати благодат Божија. И за правог покајника је речено „мртав беше и оживе, и изгубљен беше и нађе се“, и не само за појединца, него то важи и за сваку Цркву, и у свакој Цркви, у којој не позивају на покајање и нема у њој покајања – то је мртва Црква и тек ће она да оживи кад почне покајање у њој.

Благословени раздор у Цркви показују монаси и манастири, јер у монаштво се иде ради покајања, па ако они не показују тај благословени раздор, онда су они лажни и нема код њих покајања и благодати. Према томе, ако је Спаситељ дошао на земљу да донесе благословени раздор и благословио је раздор ради покајања, онда шта теби треба благослов за покајање од било кога другог? Једино што човек не зна, да ли је то покајање Богом благословено или није, па због тога тражи благослов од искусних стараца, али благодат Божија свакако показује да ли је покајање благословено или није. Па ако после покајања добијеш благодат – значи да је благословено, а ако не добијеш – значи да није благословено. Јер благодат Божија подстиче људе на покајање и благодат указује да су људи у сродству с Богом, а без благодати нема ни Цркве ни Хришћанства.

Пошто данас код епископа и свештеника нема покајања, зато они не позивају ни народ на покајање, јер као што Јеванђеље говори: „Лекару, излечи се сам“, они најпре треба сами да се покају, па онда да позивају народ на покајање. Међутим, сада су сви у Цркви „непогрешиви“ као папа римски и никоме не треба покајање, и зато они позивају све на причешће. И још се позивају на рано хришћанство, а управо за рано хришћанство апостол Павле говори овако: „Који год једе овај Хлеб или пије Чашу Господњу недостојно, биће крив Телу и Крви Господњој. Зато човек да искуша себе, и тако од Хлеба да једе и од Чаше да пије. Јер ко једе и пије недостојно, суд себи једе и пије, не расуђујући Тела Господњега. Због тога су код вас многи немоћни и болесни, и спавају доста њих (тј. умиру многи). Јер кад бисмо судили сами себи, не би се судило нама. А кад се суди нама, од Господа се васпитавамо, да не би са светом осуђени били“ (1Кор.11:27-32).

Апостол заповеда, да хришћанин „искуша себе“, тј. да се покаје и удостоји светог Причешћа, јер у време раног хришћанства због недостојног причешћивања многи су били немоћни и болесни и умирали су. И то је било добро, као што Апостол говори: „Да Господ суди нама и кажњава нас, да не би са светом осуђени били“. Јер тада је био почетак хришћанства и нису знали, а данас знају и опет се недостојно причешћују. И у време раног хришћанства - хришћани су били много бољи него сада, па ипак су толико страдали због недостојног причешћивања. Ко данас нити ко позива на покајање? Нити се ко каје, нити се ко достојно причешћује. Па ако сада нису ни немоћни, ни болесни, нити умиру, то значи да њима Бог не суди, и да су они светски и да ће бити осуђени са светом.