„Отац Адријан (Кирсанов; 1922 – 28. април 2018) је првобитно био монах у Тројице-Сергијевој лаври, одакле је прогнан „далеко од очију“ у Псково-Печерски манастир. А ево и зашто.

Чак и у совјетско време, он је вршио егзорцизме над опседнутима у доњој цркви Успенског сабора, и многи људи су му долазили са свих страна.

 А у време Брежњева, Лавра је била званична „туристичка дестинација“ – тамо су довођене и стране делегације и високи званичници. Ово је имало значајан идеолошки значај, јер је требало да грађанима других земаља покаже одсуство прогона Цркве и потпуну слободу савести.

Једног дана, тамо је доведена група важних званичника, и штавише – страног, капиталистичког порекла.

И један од наших високих званичника, одговорни чиновник, одвео их је на обилазак Тројице-Сергијеве лавре.

Дивили су се њеној величини, неземаљској лепоти манастирских цркава, посебно здравом ваздуху.

А службеник, да их спречи да се превише занесу свим тим „опијумом“, почео је да им прича неке приче о монасима – о подземном пролазу кроз који наводно излазе далеко изван граница манастира и слободно лутају по градовима и селима, о томе како наводно додају хемикалије у воду, а затим је представљају као свету – укратко, изговорио је свакакве глупости.

Затим је додао нешто „шаљиво“, нешто непристојно, неуморно напрежући мишиће лица у ироничну гримасу: као да каже: „Ви и ја све добро разумемо!“

Стајали су у групи на тргу испред Успенског саборног храма, којим је отац Адријан, сада у епитрахиљу управо ишао ка доњој цркви на „читање“ ђавоиманих.

Нешто му је привукло пажњу док је ходао, па се задржао на тренутак близу туриста — нешто што је службеник рекао му је скренуло пажњу; чак је пришао ближе да слуша.

А када се приближио, израз лица овог безбожног говорника се изненада променио, стиснуо је усне, притиснуо руке на груди, ломећи их у зглобовима као пас који стоји на задњим ногама, „служећи“, и завијао је као пас, а затим залајао.

Туристи су разменили погледе, али пошто је лајање било тако природно, помислили су да се шали.

А он је талентовани шаљивџија, мора се рећи. Баш као немачки овчар који лаје.

Зато су се осмехнули, смејали, а затим аплаудирали: „Какав глумац!“

И он је само наставио да лаје минут или два. Зграбио је самог себе за грло и није могао да престане. Био је црвен, очи су му биле исколачене, спремне да искоче из дупљи, и непрестано је говорио: „ав-ав-ав-ав...“

Отац Адријан је неко време стајао поред њега, затим му је покрио главу епитрахиљем и заћутао је.

 И старац му је рекао: „Драги мој, потребно ти је лечење. Болестан си. Имаш демона! Дођи код мене, помоћи ћу ти.“

С тим речима, отишао је у цркву.

Неколико дана касније, старац је послат у удаљени провинцијски Псково-Печерски манастир, далеко од људских очију.

За сваки случај.

У супротном, ко зна који би други високи званичник могао да посети Лавру, и ко зна каква би још непријатност могла да настане тамо пред оцем Адријаном: могао би изненада да почне да риче као магарац, рже као коњ или кукуриче као петао, узнемиравајући гомилу.

Ко зна...“