Најузвишенија и највиша светиња свих векова и целокупног човечанства јесте Бог.

Вера у Бога својствена је души човековој, јер историја света не зна народа без вере. Вера у Бога условљава савест човекову - савест условљава морал. Без морала нема правде, без правде нема напретка нити благостања у животу људи. Следује: вера у Бога условљава целокупни добар живот, просветни рад и благостање свих народа у свим временима.

Ту истину тврди историја света и предочава је свакоме, ко хоће да упозна неумитне законе историје, законе каузалитета: узроци без својих последица бити не могу. Добри узроци имају добре последице, зли узроци имају зле последице. Зле последице руше добро и поредак у народу, и постају нови зли узроци, - ланац злих узрока и последица.

Поред других грехова (злих узрока), у нашем народу, или правилније рећи у нашој „интелигенцији“ има и један крупан, кардиналан грех: псовање најузвишеније Светиње свих векова и целокупног човечанства! Тај је грех у историји света код старијих народа непознат, а нема га ни у таквој бруталности и опширности ни код савремених других народа. Та псовка светиња убија, а скоро је већ и убила веру у Бога код великог дела нашег народа. Тај одговорни грех чује се и код старешина војних и цивилних и код свакога и свуда! Тај смртни грех, убијајући веру у Бога, убија и руши све услове за бољи и срећнији живот народа; он руши и саму здраву логику. Наш владалац потписује се: По милости Божјој, па после: и вољи народној. А Бога, који је извор те милости, псују и у војсци, и у грађанству, и у школи, и у друштву и свуда.

По логици, псовач светиња не би се смео у хришћанској заједници ни Богу молити, нити цркву, ма и парадно, по наредби, посећивати. Јер молитва псовача Светиња јесте исмејавање и вређање Бога; таква се молитва за грех прима и изазива гњев Божији на све.

Онај који псује највишу Светињу хришћанску и човечанску уопште, по сили тога страшног греха престаје бити хришћанином, и тиме сам себе потпуно искључује из црквене заједнице. Кад би се епископи и свештеници уопште држали у свему и тачно јеванђелске науке црквених догмата, канона и уредба, псовачу и над псовачем Светиња не би се смела извршити ни једна тајна црквена, нити који други обред. Сам приступ псовача у цркву обесвећује цркву. Над умрлим псовачем светиња грех је вршити хришћанско опело.

У нашем уставу и законима прописује се заклетва. Псовачи светиња немају права, и не би им се смело дозволити, да се заклињу свемогућим Богом, кога они псују. Њихова заклетва у истини нема законске важности, а још мање религиозне и моралне. Она сама вређа Бога и изазива гњев Божји. Њихова је заклетва лаж и обмана.

Тај грех псовања најузвишеније Светиње људског рода тако је страшан и велики, да он погани и саму земљу, и земља вапије на небо за осветом.

Има више деценија година како се псовање светиња развија у нашем народу и нико од позваних, ни духовних ни цивилних власти, није досад предузимао озбиљне мере да се томе злу стане на пут, иако у нашем казненом закону има нека слаба одредба, која бајаги забрањује псовање: што је по закону цркве свето. Та одредба, иако веома слаба, никад није озбиљно примењивана против псовања. Тим невршењем закона и неједнаким примењивањем његових одредаба и сами извршиоци закона припомогли су, те се зло лакше развијало и ширило по народу, уместо да га спрече и забране.

Што се и досад овај смртни грех није спречио, него се допустило и наставило без икакве пажње, те је он затровао, а и сада трује безверјем и неморалом наш народ, сваки ће од нас и у црквеној и у државној хијерархији, према свом положају и позиву имати своју велику и превелику одговорност и пред Богом, и пред народом, и пред историјом. Јер из безверја и неморала проистичу недогледне зле последице, којима броја ни краја нема, последице које руше и саме државе.

Ова срамна псовка, овај велики неморал, изгледа, почиње већ и у очима страног света да нас унижава и срамоти.

У Душановом закону била је прописана казна за оног који би проповедао јерес: „Да му се уреже језик“. Каква ли би била прописана казна код Силног Душана за псоваче најузвишеније Светиње, који је грех далеко већи и тежи од јереси. За овај би грех у истини била адекватна казна Душановог законика.

Поган је језик псовача Светиња!

Ако се зло не спречи, онда нека се нико, раније или доцније, не изненади кад зле последице наступе. Треба знати: историја нема милости.

Из календара „Свети Лазар“ од 1930. г.

Чачак, епископ Јефрем