Стегао је љути мраз; свак тражи огњиште да се огреје.

Тама се спустила на свет; свак тражи светлости.

Попуштено је сатанској сили да бичева род људски; сви се поправљају од греха, да их бич мимоиђе.

Аветињске сабласти својим канџама растржу човека по човека; сви се угрожени збијају у редове и у јединству траже свој спас.

Поругани Бог дигао је своју благу руку од света и допустио да људи творе своју вољу; и све разумне душе у целоме свету враћају се Богу и вапију Богу за спасење.

Ето, такво време преживљавамо. Ви који долазите из разних крајева наше отаџбине можете посведочити, да сав народ наш сада тражи лице Господње, тражи спасења једино у Богу. И господин и трговац и радник и сељак управљају своје погледе у Цркву.

Уплашени од злих ветрова безбоштва и насиља, они траже склоништа и уточишта под кровом своје мајке Цркве.

Изуједани љутим мразом садашњице они се скупљају око старог светосавског огњишта.

У тами зла постаје им мила светлост Христова.

Устрашени од сатанске власти и аветињске сабласти што руши свет, они се збијају у редове и запајају се јединством мисли, духа и циља.

Поправљају се, кају се, траже у вери и молитви снаге и охрабрења, траже лице Господње и милост Господњу.

О партијама и партизанству неће народ више да чује. Досадно му је кад му неко дође из Београда и почне говорити о партијском програму. Народ хоће само један програм, а то је јединство. Јединство ради образа српскога. Јединство спасења ради. То увиђају и сви озбиљни партијски вођи. Као прави родољуби они су готови да жртвују и своје партије, па и више ако треба, и да удруженим снагама послуже краљу, народу и отаџбини. За партијама кукају само они који су једино кроз партије, а то значи кроз заваду народну, постајали нешто и значили нешто у овој земљи. Замислите, какав би пораз претрпели они кад би се ставило народу на гласање, да ли је за партије или за јединство. Српски народ је сав једнодушно за јединство.

То смо ми видели ових дана у Сарајеву. Призор који су очи наше виделе у Сарајеву колико је био сјајан толико и поучан. Православно Српство у Босни једним духом дише и једним одушевљењем гори. Да се ко-год јавио да пред оним блиставим хиљадама Срба и Српкиња говори о партијама, ја мислим, не би се добро провео. Нека се Шумадија и Војводина угледају на Босну. Ја не говорим као политичар него као свештеник. Говорим у име православне Цркве, која је увек мирила браћу, по примеру Светог Саве, и апеловала на срце, на савест и разум Срба да се сложе и јаве пред Богом и светом као једна нераздељива целина, као један живи духовни и етички организам, као један човек. Црква ће можда морати још оштрије да чини тај апел у наше дане. А зашто, то је сваком од вас познато.

Ко се не дадне поучити од Цркве Божје, мораће се поучити од догађаја који се могу догодити.

За последњих шест година наш народ се много променио. Променио се на боље. Променили су га крупни догађаји. Најпре погибија витешког краља Александра; па она тешка народна борба против Конкордата; па страдална смрт патријарха Варнаве; па политички догађаји унутра, па ратни догађаји споља, па разорне акције разоритеља свега човечансксг и божанског. Сви ти догађаји ударили су по души народној као хладни мразеви. Озебла душа народна потражила је склоништа под кровом своје народне Цркве, потражила је своје старо огњиште на коме се увек грејала, потражила је светлости Христове и милости Божије. Заиста се много променио наш народ за последњих шест година, и то на боље. Постао је уозбиљен, повучен, ћутљив, молитвен. Увидео је да нема шта да очекује од света, а од Бога све. Од Бога и свог сопственог уједињеног напора. Никад народу није било милије да му се говори о Богу, о вери, о души, о спасењу, него данас. До те тачке стигло се за сада. Но мора се поћи корак даље. Мора се сав народ опасати уздржљивошћу, сјединити слогом и испунити снагом духа. У погледу јединства заповест Христова гласи: „Будите једно као што сам ја једно са Оцем“. Шта то значи? Значи ли то слога и јединство механичко, техничко, спољашње, ортаклук? Не, јер овакво јединство се пактовима брзо склапа, а брзо и разваљује. Него јединство породично, јединство отаца и деце, старијих и млађих, јединство у љубави и у светињи, јединство које траје са песмом, делује са весељем, зида са одушевљењем, ствара са божанским надахнућем. Породично, конструктивно и позитивно јединство једног целог народа, у коме тече иста крв, у коме живи исти дух, за ким лежи иста херојска и света прошлост, пред ким лебди један и исти циљ. Братство по крви, братство по духу, братство по целој прошлости и братство по целој будућности својој. Ово је факт а не идеал свих Срба. Зар ће други умети да идеал свој претворе у факт, а ми да не умемо факт претворити у идеал? Ево нас као народа под сунцем Божјим, код кога се идеал и факт потпуно поклапају. Шта нам још недостаје? Недовољна свест о томе и будна савест. Но ја не гледам у недоглед кад велим, да ће и свест целога народа, господе, трговаца, занатлија, сељака и радника, засијати пуним сјајем и да ће се савест целога народа пробудити, и тако наше братско, породично јединство као факт и као идеал признати.

Таквим јединством, браћо и сестре, запојте се и ви овде у светој Жичи. Па онда идите и јављајте такво спасоносно јединство свему нашем народу. И Свети Сава ће вас оберучке обдарити својим благословом, а народ светосавски својом љубављу. Амин, Боже, нека тако буде!

„Мисионар“, септембар 1940, број 9.