НА ДАН СВЕТОГ ВЛАДИКЕ  НИКОЛАЈА, А ПОВОДОМ СЕДАМ ДЕЦЕНИЈА ОД ЊЕГОВОГ УПОКОЈЕЊА

Ни двадесет  година није било протекло од смрти Христа Спаситеља, а његово се име већ прочуло по целом Балканском Полуострву. Славу и значај тога имена није разнео у овим странама ма ко но најбољи од најбољих, најчувенији од најчувенијих, најодушевљенији од најодушевљенијих следбеника и проповедника Христових, апостол Павле.

Са овога полуострва просвећивао је велики апостол светлошћу Христовом и оближње полуострво гордога града Рима. На нашем полуострву, истина, претрпео је Павле и многе поруге и многа бедствија, поред радости и пријатељске предусретљивости, која га је често до суза морала тронути и које се он често сећао. Жив је отишао с нашег полуострва велики апостол; растегнута савест вечнога /и вечно крвавога/ града примила је на себе његов живот.

Дођи у Маћедонију и помози нам! /Дела ап. 16, 9/. Овим речима био је позват апостол Павле у сну, од једнога човека, за време свога бављења у Троји. И он је одмах дошао и донео помоћ. Помоћ је била у Христу, апостол је разумео добро миг Провиђења, зато је и помоћ од њега. Балканским многбошцима биле су упућене ове добро познате божанствене речи апостолове:

Благодат вам и мир од Бога Оца нашега и Господа Исуса Христа /Кор. 1, 3/.

И тако даље. Тешко је одабрати и навести најлепша од многобројних лепих места из двеју посланица Коринћанима и из посланица Солуњанима и Филипљанима, које су биле упућене од апостола балканским многобошцима, тек обраћеним у веру. Апостол се упорно и ватрено бори против идолопоклонства, против сујеверја, маловерја и прљавог, недостојног живота. Он проповеда одбацивање старога човека и васкрсавање новога човека; он препоручује облачење у Христа; смрт греху а живот Христу. Он војује против владе карналних слабости над спиритуалним моћима човековог бића; он војује за слободу и господарство духа, и то духа Христовог над сваким другим духом. Купљени сте скупо не будите робови људима /Кор. 7, 23/. Онај ко је слободан у Христу, једину је слободан човек. Такав је слободан и од самога себе и од других људи. Слободнога у Христу ништа не може оковати ропским ланцима, –  ни страсти телесне, ни страх пред људима. Правом слободом уздигне се човек изнад себе самог и изнад других људи. Нико у свету није био тако спутан у карнално и ништавно ропство као Коринћани првог хришћанског века, нити је ико у свету чуо тако силну апостолску реч о слободи као ти исти Коринћани, као и Солуњани, као и сви остали балкански многобошци осећали су, се први силној проповеди апостолској као човек у тешкоме сну при силној ломњави громова. Од громовног потреса заспали се полубуди но дремеж га савлађује и поново баца  у дубоки понор несвести; он се опет дише и опет пада, опет се буди и опет спава. Многобошци су тако осећали силан потрес од апостолских речи, од апостолског огња и одушевљења, али се нису могли одједном истргнути из окова, којима су сами себе и један другог били оковали. Проповед о Христу њима није била дошла као песма, којом мајка дете буди, и која је слична песми, која и успављује. Но нагло и будно дошла је та проповед међу њих, као ломљава громова, или као силно трештање труба за устајање. За устајање! Било је мучно устати. Апостол Павле није дошао као лекар, који ласка болести и болеснику, рачунајући на време као на најбољи лек; не, он је дошао као лекар, који одмах поставља сигурну дијагнозу и има сигуран лек, бржи и поузданији од времена. Болест је грех, лек је Христос. Одвратна и тешка болест, лек и сувише горак за болесника! Узети тај лек не значи остати лежећи у постељи и чекати. Узети тај лек значи затрести се као електризован и значи напустити лежање и чекање, и значи сажећи огњем многу трулеж на себи и пренути сломљеном душом и острвљеним и малаксалим од греха телом. Атински епикурејци смејали су се апостолу и његовој медицини. Но неки болесници пробали су ову нову медицину и излечили су се. И излечивши се и они су постајали апостоли те нове, горке, медицине. И тако постепено расло је стадо Христово, полагано зидала се црква Божја на Балкану. Постепено су се људи будили и полагано устајали. Горки лек оздрављаво је све болесне, који су се усудили да га узму. Тај горки лек била је помоћ, коју је апостол Павле донео у Маћедонију онима, који су помоћ од њега потребовали.

Тако је Христос дошао на Балкан. Дошао је не као тат у ноћи но као бура, коју наговештају затишја и оморина и сањивост.

*

Време је пролазило, Хришћанство се на Балкану све јаче утврђивало. Столећа су пролазила, а Балкан је у једно време био постао главна тврђава Хришћанства. Велики балкански Апостол био је већ давно умро, но апостолство његово је живело и продужавало се кроз стотине и хиљаде нових апостола, по многобројним градовима и селима Балкана. И по многобројним градовима и селима Балкана дизали су се к небу величанствени споменици хришћанско–апостолске победе. У једно време апостол је нашао на Балкану симпатије за Христа и његово јеванђеље само код ћилимара Аквиле и његове жене Присциле. Кад су прошла столећа, испуњена апостолском ревношћу и крвавим драговољним жртвама, хришћанином се звао и император римски на Босфору, који је владао од Гибралтара до Индије. И у једно време занатлијске куће служиле су на Балкану као једине богомоље хришћанске. У једно време просте занатлијске куће, а у друго време – Аја–Софија! У једно време били су скромни скупови апостолских присталица у дому ћилимара Аквиле, а у друго време хришћански васељенски сабор од неколико стотина црквених поглавара под почасним председништвом императора Истока и Запада! У једно време смо горушичино зрно, у друго време лиснато дрво. Апостолско семе на Балкану уродило је крупним плодом. За три столећа многобожачки Балкан је постао жижом светлости, Христове. С Балкана су слати нови апостоли, нови мисионари, и на Исток и на Север. Народи, који су долазили на Балкан с претензијом да на њему и остану, морали су напустити своју веру и обратити се Христу. Морали су – но без спољашњег приморавања. Краљеви и цареви балкански признавали су драговољно Христа за свога господара. Најмоћнији и најплеменитији и најученији били су неколико даљих столећа и најоданији Христови следбеници. Владаоци су обележавали своју владавину храмовима Христу Спаситељу. Највећа и најплеменитија утакмица међу владаоцима балканским била је утакмица у прослављању имена Христова. Владаоци и владалачки синови напустили су престо и раскошну угодност живота и посвећивали се потпуно тврдом и трудном делу служења Христу. Не само градови били су украшени богомољама хришћанским, но и мало насељена села;  и не само мало насељена села, но и не насељене пустиње. Слава Христова брујала је под сводовима Аја–Софије у Константиновом граду, и у св. Димитрију у Солуну, и у Атини, и Скопљу и Призрену, и у Софији и у Нишу, и Дубровнику и Сарајеву; слава Христова чула се и по дубравама: на Пиндосу и Олимпу, на кршном Атосу и високом Рилу, под Острогом и у Ибарској Клисури, у Хомољу, под Власином, под Рудником, под Шаром.

Тако је Христос царовао на Балкану много столећа. И благодат и мир од Бога Оца и Господа Исуса осећао се у милионе скрушених срца, како срца царева цариградских и скопљанских, тако и срца пастира рилских и велебитских.

У оно време кад је грађена Света Софија у Цариграду, као највећи споменик тријумфа Хришћанства на Балкану, у Меки се родило једно дете, у племену Корешитима. И када је се слава Христова увелико појала у Св. Софији, ово корешитско сироче, сад већ као зрео човек, терало је кроз пустињу караван камила богате удовице Кадиџе, терало је караван, посматрало звездано небо над собом и узбуђивало се мислима о Алаху, који је бог над боговима, и мислило о себи као пророку  Алаховом.

Време је пролазило и претварало својом снагом пустиње у плодне равнице, а плодне равнице у пустиње. Један дебео сој времена од близу хиљаду година покрио је био гроб и име корешитескога пророка, кад је војска његових следбеника прекорачила с једног континента на место звање Мухамед. Корешитски пророк тријумфовао је сад на Витлејемским Богом. Тако је изгледало. У самој ствари сад је тек Христос показао своју праву моћ. Своју праву моћ Христос никад није показивао онда кад су му људи подизали горостасне храмове споља, од мермера и злата; он је онда показивао своју праву моћ, кад су му људи подизали храмове унутра, у души својој, од мермера, који се зове вера, и од злата, које се зове љубав. Они који су зидали Христу храмове споља, често пута сматрали су те храмове као опраштајницу за све прошле и будуће грехе. Они пак, који су зидали Христу храм унутра, зидали су у себи тврд град против греха и пада.

Кад је са Аја–Софије скинут крст и заблистао се полумесец, Христос се спустио са висине у срца оних побеђених и угњетених, малих људи, којима је у ропству и за ропство требало много срца. Чудотворно дејство Христа никад се на Балкану није тако силно показало од времена апостола Павла као у време многих столећа робовања балканских хришћана. Снажним Христос само додаје, а слабим даје. За то се Христос већи показује на слабим него на снажним. Балкански робови били су слаби, њима је Христос морао дати, и то дати све, јер све им је било узето. Христос је дао све, дао је себе, и њиме су робови живели. С Христом је робовима било лако не само живети и трпети, но и умрети. Ево само једног стиха робовске песме, који изражава сву психологију хришћанског ропства на Балкану:

Срб је Христов, радује се смрти,

Чин те Турци, што је вама драго.

То су речи младога хришћанског роба, који је ишао на своју Голготу, с коцем на рамену. Ђакон Авакум је победио корешитског пророка Христом, коме је он у души својој био подигао храм. Ситно је херојство овога султана, који је на Св. Софији заменио полумесецом према идеалном херојству ђакона Авакума. „Роб“ Авакум имао је Христову слободу, која је јача од сваког ропства и сваког деспотизма. Уздигнут над самим собом, над Турцима – џелатима својим и над сентименталношћу своје рођене мајке, слободан у Христу човек радовао се смрти. Радовати се смрти! Човек који се радује смрти пре васкрсења у историји и од онога који се страши смрти.

За зло у свету најстрашнији су они људи, који се не боје смрти. Свака је Голгота довикивала свету: зли свете, ја ћу победити! Јуначна смрт може да корегира некоректан живот.

Христос! Ономе, ко се сувише радује у овом свету, Христос је друг, који се женира. Ономе пак, ко трпи, Христос је најоданији пријатељ. Велика је разлика између друга и пријатеља, Теодосијевом и Душановом и Симеуновом Балкану Христос је био друг; Балкану ипак по косовском, поробљеном, Христос је био пријатељ.

Ево три етапе Христовог живљења и страдања на Балкану:

1. Христос у време ћилимара Аквиле,

2. Христос у време Аја–Софије, и великих Сабора, и Словенског царовања, и

3. Христос у време балканског робовања /од скидања до поновног намештања крста на Аја–Софији/.

Најватреније је Христос проповедао у првој етапи, највише се блистао /и женирао/ у другој, а највише је помагао у трећој.

Сутра?

Како ће бити сутра представљен Христос на Балкану? Над Скопљем и Солуном заблистао се већ крст на место полумесеца, сутра ће заблистати и на Св. Софији. Но је ли с тим свршено? Не, с тим је само почето. Је ли то најважније? Не, то је само важно. С тим је почето ново време Христовог блистања на Балкану. А блистање није најважнија ствар у улози Христа у свету. Важнија је од тога борба и помагање. Христос се борио до данас с арапским пророком и из борбе изишао као победилац. Христу се не допада хладан блесак. Византиски цареви, који су подизали сјајне храмове Христу а своме ближњем очи копали, славили су Христа хладним блеском. Хладан блесак то је преливање светлости на леду. Христос нема ништа против спољашњег блесака Св. Софије, но само тако ако спољашњем блеску одговара унутра сразмерна топлина вере и молитве. Сведе ли се пак све на спољашњи блесак, онда би Христос радо изишао из Јустинијановог храма и упутио се у скромну горницу ћилимара Аквиле.

У време робовања Балкан је Христом живео. Сутра неће бити на Балкану ни робова ни господара, него ће сви бити слободни. Но политичка слобода није још Христова слобода. У сред највеће политичке слободе људи могу ипак бити робови. А докле год на земљи буде било ропства у маком облику, дотле ће Христова моћ људима бити неопходна. Јуче је се борио Христос на Балкану против греха мухамеданаца према хришћанима, сутра ће се борити против греха хришћана према хришћанима. Велика улога још предстоји Христу на Балкану. Каква – то Бог зна. А откуда ја знам, да та будућа улога Христова мора бити велика? Где год се налазе диспозиције за грех, ту је улога Христова велика. Балканци имају доста способности за врлину Христову но и доста диспозиције за грех, за не–Христов Анти Христов грех. Докле год те диспозиције за грех буду трајале, дотле ће и Христос бити потребан на Балкану као пријатељ и помагач. Загледајмо свак у своју душу и упитајмо се – докле? Докле са грехом против Христа; кад са Христом против греха?

          Извор: "Правда"