Многи верници су наставили да носе светлост Свете Русије у својим срцима и неговали је у нади да ће је пренети својим потомцима. Неки су постали истински духовни светионици за православне хришћане. Чак и за живота, Блажена старица Матрона Московска (Матрона Дмитријевна Никонова, 1885–1952) је од милоште називана „Матронушка“ у народу и поштована је као особа која поседује дар виђења и чудотворства.

Рођена је у селу Себино у Тулској губернији у сиромашној сељачкој породици и била је слепа од рођења.

Према црквеном предању, још у детињству, Матрона је чинила чуда: током крштења сви су видели стуб мирисног, лаког дима који се дизао изнад бебе, а свештеник који је крстио Матрону је рекао:

„Многе сам крстио, али ово је први пут да тако нешто видим, и ова беба ће бити света.“

Убрзо је слепа девојка развила дар виђења и исцељења болесних.

Осећала је опасност која се приближава, предвиђала природне и друштвене катастрофе, а њеним молитвама људи су исцељивани од болести.

Људи из околних села и засеока, па чак и из суседних покрајина, хрлили су код ње.

Ћерка једног локалног земљопоседника водила је Матронушку са собом на поклоништва на света места у Русији и, према легенди, срела се са Светим Јованом Кронштатским.

Свештеник је за њу рекао:

„Ево долази моја замена — осми стуб Русије.“

Са седамнаест година, Матронушкине ноге су биле парализоване, и до краја живота, пуних педесет година, била је непокретна.

 Каже се да је више пута предвидела будућу трагедију револуције.

 Године 1925, Матрона се са пријатељицом преселила у Москву, у коју се дубоко заљубила, назвавши је „светим градом, срцем Русије“.

Тамо је постала бескућница луталица, стално лутајући међу рођацима и пријатељима, становима и подрумима.

Послушници — ходачи — живели су са њом и бринули се о њој.

Матрона је живела скоро свуда без дозволе боравка, неколико пута једва избегавајући хапшење.

У Москви, Матронушка је наставила да помаже људима.

Примала је и до четрдесет људи дневно, који су долазили са својим проблемима, емоционалним и физичким болом.

Матронушка није ни проповедала ни учила. Давала је конкретне савете о томе како се носити са датом ситуацијом, молила се и благосиљала их.

Несебично је помагала људима, не узимајући ништа ни од кога.

Међутим, људи су од ње одлазили не само исцељени, већ и са вером усађеном у душу.

Житије Матроне Московске описује је на основу сећања њених савременика:

„Са минијатурним, детињастим, кратким рукама и ногама. Седећи, прекрштених ногу, на кревету или сандуку. Пахуљаста коса раздељена по средини. Чврсто затворени капци. Љубазно, светло лице. Нежан глас.“

Црквено предање преноси да је Матронушка предвидела скори рат са нацистичком Немачком.

Негде 1939. или 1940. године, рекла је:

„Сада се сви свађате, делите, али рат ће ускоро почети. Наравно, много људи ће погинути, али наш руски народ ће победити.“

Након њене смрти, Матронушка је сахрањена у Москви на Даниловском гробљу.

 Одмах је почело поштовање Матроне Московске као светитељке.

Године 1999, Матрона је канонизована као локално поштована Светитељка, а 2004. године је додата на списак сверуских Светитељки.

Њене свете мошти сада почивају у Покровском ставропигијском манастиру на Покровској застави у Москви.

А унутар и ван зидина Покровског манастира, огромни редови посетилаца формирају се од јутра до вечери, тражећи Матронушкину помоћ.

„Брза помоћница“, кажу данас за њу.

Дан блажене старице Матроне Московске је 19. април (2. мај).

Сада разумемо да би духовни и црквени препород руског народа, који је започео крајем 20. века, био немогућ да светлост Свете Руси није била сачувана, чак ни током безбожног совјетског доба.