Након упокојења јеромонаха Серафима, према монашком правилу, требало је да му покрију лице воздухом (воздух је покривач којим се покривају Часни дарови на Проскомидији  и симболише покров којим је било Тело Христово умотано - нап. "Борба за веру"), али то нису учинили јер је његово лице зрачило невероватном светлошћу и натприродном радошћу.

+ + +

У Минхену, Архијерејски Сабор РПЗЦ гласао је за канонизацију америчког православног подвижника и мислиоца оца Серафима (Роуза) (1934-1982). Ову одлуку ће сада разматрати Архијерејски Сабор РПЦ, где ће готово сигурно бити потврђена.

Он је велика православна личност, одавно је требало да буде канонизован. Многи људи широм света, укључујући и мене, грешника, одрасли су на његовим дубоким књигама. Он није био само дубоко духован човек, већ и бриљантно образован у световним питањима: одлично је владао руским и црквенословенским језиком, говорио је француски, латински и кинески, и био је добро упознат са историјом и политичком ситуацијом у свету.

Промисао је да је рођен и одрастао у духовно палој протестантској средини, и током њеног још горег пада. Да би досегао светлост истинске вере, морао је да се пробија кроз шипражје многих лажних учења. Међутим, он их је темељно проучио и стога је био у стању да темељно разоткрије све главне заблуде савременог света — од марксизма и неохиндуизма до лажне доктрине о „ванземаљској интелигенцији“.

У књизи „Жива сведочанства о Светом Јовану Шангајском, јеромонаху Серафиму Роузу и подвижницима благочешћа руског заграничја, о оцу Серафиму пише следеће:

„Живео је изузетно строгим подвижнички животом, јео је само једном дневно, после заласка сунца, и никада није спавао на кревету. Никада није био раздражљив. Парохијани су често видели сјај око њега током молитве у цркви. Током Божића и Великог поста јео је само просфору. Поседовао је дар прозорљивости и молитве, које је Господ чуо и услишио на молбу Свог светитеља.

Непрестано се молио.

Увек је био радостан, а лице му је изгледало као да сија.

Никада није говорио у олтару и обављао је све дневне службе.

Много је радио на обнови Православља на Западу.

Заједно са својим сапутником основао је скит Светог Германа у Платини, у Америци.

Био је Американац, али му је душа била испуњена... бригом за Русију.

Поштовао је све руске Светитеље.

Након смрти јеромонаха Серафима, према монашком правилу, требало је да му покрију лице воздухом, али то нису учинили јер је његово лице зрачило невероватном светлошћу и натприродном радошћу.

Отац Серафим (Роуз) је убедљиво тврдио да се Русија тек мора препородити.

Још једном је показао да се праведници још увек појављују на Западу, да наша вера има васељенски, светски карактер, да Бог чак и сада даје могућност спасења свакоме ко то истински жели, без обзира где такав човек живи и без обзира колико му се чинила духовно безнадежна ситуација.