Раније, када се читао на Литургији Апостол, није било разлике у тексту између њега и Светог писма које код куће користим(1). Превод је био исти. Међутим, последњих пар година на Литургији се користи неко друго, ново издање Апостола (Синодов превод) у коме су посланице претрпеле доста измена.

Овде бих скренула пажњу на једну од њих која је мене прилично узнемирила.  У питању је Апостол за 26. октобар/8. новембар, који се чита на св. великомученика Димитрија. Ради се о посланици св. ап. Павла Јеврејима зач. 331. (гл.12, ст. 6-13, 25-27). Ево како гласи део из зачала који је мени, на литургији, нарушио мир (Јевр.,12,  6-11):

Браћо, кога љуби Господ онога и кажњава; и бије свакога сина којега прима. Ако подносите кажњавање Бог поступа са вама као са синовима. Јер који је тај син којега отац не кажњава? Ако ли сте без кажњавања које су сви искусили, онда сте копилад а не синови. Даље, кад су нас наши телесни оци кажњавали, ми смо их слушали. Зар се нећемо много више покоравати Оцу духова и живети? Јер они нас кажњаваху за мало дана, а Он на корист нашу, да будемо заједничари светости Његове. Јер свако кажњавање док траје не чини се да је радост, него жалост, али после даје мирни плод праведности онима који су кроз њега извежбани....

 Имала сам прилику да прегледам више издања Светог Писма. У свим тим издањима (штампана су закључно са 2003.г.) овде се, када св. ап. Павле говори о Божијој педагогији (Јев. 12, зач. 331),  користи искључиво реч - карати. У питању су како Синодов тако и превод и  Вука Караџића. Дакле, оба користе реч карати. 

Ипак, "некоме" је засметала  стара српска архаична реч, и тај неко се сетио да је замени речју кажњавати, иако речи карати и кажњавати немају исто значење и не могу да замене једна другу.

О КАРАЊУ И КАЖЊАВАЊУ

Карање подразумева поправку, па се и примењује да би онај кога карамо, пошто се поправи, избегао казну. 

Могло би се рећи да кажњавање спада у лоше педагошке мере  јер се на човекову вољу не може утицати принудно. 

На катихуменској настави учили су нас да Бог, као Апсолутна љубав, нема својство да кажњава. 

Дакле, могли бисмо ући у велику расправу о употреби поменуте две речи, међутим, евидентно је да заменом речи карати у реч кажњавати, сваки стих поменутог зачала, почевши од 6. стиха (кога љуби Господ онога и кажњава), па све до 11. стиха - постаје споран.

Посебно споран је 11. стих. Ево како он гласи:

Јер СВАКО кажњавање, ДОК ТРАЈЕ, не чини се да је радост, него жалост, али после даје мирни плод праведности онима који су кроз њега извежбани.

Овде, дакле, треба обратити пажњу на реч СВАКО (кажњавање) и речи ДОК ТРАЈЕ. Да ли свако кажњавање подразумева и адско кажњавање? А речи "док траје" одређују да то кажњавање има и свој крај?! Па још ако (то кажњавање) после даје мирни плод праведности онима који су кроз њега извежбани, нисмо ли се опасно приближили  римокатоличком догмату о чистилишту? И не само њему, већ и погубној Оригеновој јереси о апокатастази, која је осуђена и анатемисана на 5. Васељенском сабору.

О ЧИСТИЛИШТУ

Св. Никодим Милаш каже: Римска црква учи да душе оних вјерних који су се пред смрт покајали, али који нису могли принијети достојни плод покајања на земљи, налазе се у Чистилишту - Пургаториум и ту, да задовоље Божијој правди, трпе муке све дотле док се кроз те муке, које могу бити олакшане услед молитве вјерних, милостиње, а нарочито безкрвне жртве, не очисте сасвим и не удостоје, таким  начином, вјечнога блаженства. Постоји, дакле, осим раја и ада, треће једно мјесто, које се зове чистилиште, и душе оних вјерних, које се у чистилишту налазе, могу се саме очистити кроз муке које ту трпе, а молитве живих вјерних могу им те муке олакшати и много им помоћи, да се од истих скорије ослободе и у блаженство уђу. (2) 

Нараво да Православна црква не признаје поред раја и пакла неко треће место. О томе јасно говори и св. Никодим Милаш. Смрт је граница којом се завршава време човековог деловања и почиње време када он прима по свом деловању, тако да после смрти не може он ни да се каје, ни да се поправља. (3)

Ево како св. Марко Ефески одговара римокатолицима на  њихову измишљотину о чистилишту: ...Онима који су се упокојили у вери несумњиво помажу Литургије које се за њих служе и молитве и милостиња.... а што се тога тиче да се душе ослобађају захваљујући некаквом чистилишном страдању и привременом огњу који има карактер помоћи и који поседује овакву (чистилишну) снагу, ово не налазимо ни у Св. Писму ни у молитвама и песмама које се читају и поју за упокојене, нити у речима учитеља.(4)

 Св. Марко је упозорио на опасност од оваквог учења, у смислу раслабљивања верника: Није познато какав је чистилишни огањ  по квалитету, али, у сваком случају, тврди се да је привремен. Ако такав огањ постоји, ослањајући се на очишћење помоћу њега након смрти, могли би овде да грешимо без страха. (5)

Свети оци су давно прозрели да је учење о чистилишту у супротности са вером у васкрсење, јер, каква је потреба за Судом и за васкрсењем тела ако је пре тога дана свако већ примио по својим заслугама? (6) 

 О АПОКАТАСТАЗИ 

Теорија о апокатастази  (враћање у првобитно стање) је учење по коме ће, на крају времена, Бог  све опет вратити у јединство са собом, тако да ће се сви спасити, чак и највећи грешници и пали духови!  Након ове Божије интервенције, пакла више не би било, па припадници овог учења сматрају да су пакао и казна која грешницима након смрти следује - привремени. 

Ова јерес доживљава процват  у наше време, време свеопште раслабљености, конформизма и млакости.  Екуменисти  у  проповедма стално говоре о Богу који је Љубав. Народ позивају на што чешће причешћивање. Припрема за причешће није потребна, "довољна је љубав према Богу и жеља да се сјединимо са Њим". "Оптимистичка есхатологија", како је назива о. Георгије Максимов, представља покушај да се што више људи привуче у Цркву, а идеалан је изговор  за живот у гресима и непокајању. (7)

Св. Јован у својој Лествици каже: Сви, а нарочито пали у грех, треба да пазимо да нам се у срце не увуче болест безбожног Оригена. Његово погано учење о Божијем човекољубљу веома је прихватљиво за људе који воле уживања.(8) 

Ко говори или мисли да је кажњавање демона и безбожних људи привремено, и да ће после неког времена имати крај, или да ће након тога бити поновног васпостављања демона и нечестивих људи - нека буде анатема. (9) Овако гласи 9. Анатема против оригениста св. Јустинијана Великог прихваћена од стране помесног Константинопољског сабора 543.г. а потврђена 5. Васељенским сабором. 

Да ли смо под анатемом, не знам. Знам само да је "неко" намерно заменио реч карати у реч кажњавати  и да ту нису чиста посла. 

Извори:

1) Свето писмо/Нови Завјет, Свети Архијерејски Синод СПЦ, пето исправљено издање, 2003.г

2) Никодим Милаш, Св. Кирило и Методије и истина православља, (стр. 101), Дела Н. Милаша, књига ИИИ, Беогеад-Шибеник, 2004.г.

3) Никодим Милаш, исто

4) Св. Марко Ефески и Флорентинска унија, Прва беседа св. Марка Ефеског о чистилишном огњу, Светосавље.орг

5)  Св. Марко Ефески, исто

6) Св. Марко Ефески, исто

7) Георгије Максимов, Да ли вечне муке противрече љубави Божијој - или саблазни оригенизма у наше дане, Светосавље.орг. 

8) Св. Јован Лествичник, Лествица, (стр. 68,69) Хиландарски путокази, Манастир Хиландар, 2003.г.

9) Свети оци и оптимистичко богословље, Поуке.орг. 

Р. Б. Мира