Свет и ђаво воде Цркву ка таквим искушењима, да може доћи дан када ће сви епископи ући у заједницу са јеретицима. Шта ће тада верни радити? Шта ће радити неколицина која буде имала храбрости да не иде за масама, за својим народом, ближњима, својим суграђанима?

Стуб Цркве је сваки истински верник који се држи Предања Отаца и поред свих застрашујућих светских струја које покушавају да га одвуку. Овакви стубови ће постојати до краја света, ма шта да се догоди. Осим тога, када се ово буде дешавало, долазак Господњи неће бити далеко. Стање ствари ће бити најстрашнији знак да се Његов долазак приближава. Управо тада ће доћи крај...

+ + +

ПСЕУДО - ЕПИСКОПИ

Неопходно је да хришћани схвате како Црква има светотајинску а не административну основу. Онда неће оболети од онога што се десило западљацима који су следили папу у његовим погрешкама, јер су мислили да ће, ако не иду за њим, самим тим остати изван Цркве.

Данас многе патријаршије и архиепископије трпе велике притиске од политичких организација које хоће да управе православље својим интересима. Познато је да је Московска патријаршија под утицајем совјетске политике, а и да Цариградска патријаршија подлеже утицају америчке политике. Захваљујући овом утицају је остварена сарадња Васељенске патријаршије са протестантским Светским саветом цркава под сличним америчким утицајем, а услужно расположење Патријаршије према Папи је почело да узима опасне размере и да, чак, врши велики притисак на Друге православне цркве.

Америка мисли да ће оснажити Запад против комунизма ако овим вештачким измирењима уједини своје духовне снаге. Али, на овај начин Црква постаје играчка у рукама светских власти, са непредвидивим последицама за православље.

Да ли су православни обавезни да следе овакву услужну Патријаршију заувек? Чињеница да је она вековима имала првенство у части и значају у хришћанском свету - не може да оправда оне који би је следили у поразном јединству са јереси. Рим је, такође, некада имао првенство важности и части у хришћанском свету, али то није обавезивало хришћане да га прате на путу у јерес. Уважавање и јединство са неком црквом од стране других цркава постоји и одржава се само док та црква остаје у Цркви, то јест, толико дуго докле живи и пребива у Духу и истини. Када нека патријаршија престане да буде Црква, прихвативши јединство са јеретицима, тада њено признање од стране других цркава такође престаје.

Православни морају да постану свесни чињенице како они не дугују послушност епископу, без обзира на високо звање које он има, ако тај епископ престане да буде православан и јавно следи јеретике на њиховом лажном путу ка јединству "на једнаким основама". Напротив, они су обавезни да се одвоје од њега и исповеде своју веру, јер владика, чак и ако је патријарх или папа, престаје да буде епископ оног момента када више није православан. Владика је посвећена особа и (чак, ако је и отворено грешан) поштовање и част му припадају све до саборске осуде. Али, ако постане отворено јеретичан, или је у јединству (или причешћу) са кривовернима, тада верни не треба да чекају никакву синодску одлуку, већ треба да се одмах повуку од њега.

Ево шта црквени канони кажу о томе:

...Тако, ако се неки презвитер, епископ или митрополит усуди да прекине јединство са својим патријархом и не помиње више његово име,  као што је то уређено божанском науком о Светим тајнама, па пре саборске оптужнице и његове осуде створи раскол. Свети сабор заповеда да се ова особа одстрани од сваке свештене службе ако се докаже да је погрешио у овоме. Ова правила су стога потврђена и установљена у погледу оних који се, под изговором неких оптужби против њиховог председавајућег, одвоје стварајући раскол и прекину црквено јединство. Што се тиче оних који због неке јереси, осуђене од Светих сабора, прекину јединство са својим председавајућим, то јест, зато што он јавно проповеда јерес и откривене главе је објављује у Цркви - такве особе не само да не подлежу казни по канонима што су се оградили од јединства са такозваним епископом пре синодске одлуке, већ заслужују и достојну част међу православнима. Јер нису епископа, већ лажног епископа и лажног учитеља осудили, и они нису поцепали црквено јединство расколом, већ су се озбиљно и трезвено трудили да избаве Цркву од шизме и раскола.

15. правило Првог и Другог васељенског сабора

+ + +

НА КРАЈУ ВРЕМЕНА

Свет и ђаво воде Цркву ка таквим искушењима, да може доћи дан када ће сви епископи ући у заједницу са јеретицима. Шта ће тада верни радити? Шта ће радити неколицина која буде имала храбрости да не иде за масама, за својим народом, ближњима, својим суграђанима?

Сви верни треба да разумеју како Црква није тамо где се чини да јесте. Литургије ће се служити и храмови ће бити пуни људи, али Црква неће имати везе са овим црквама, свештенством и тим верницима. Црква је тамо где је истина. Верни су они који настављају непрекинуто Православно предање, то делање Духа Светога. Прави свештеници су они који мисле, живе и уче онако као и Свститељи и Оци Цркве, не одбацујући ни један делић онога што су нам они предали. Где такав продужетак мисли и живота не постоји, илузорно јс говорити о Цркви, чак и ако се она свим спољашњим знацима представља као таква.

Увек ће се наћи канонски свештеник, рукоположен од канонског епископа, који ће следити Предање. Око оваквих свештеника ће остати мале групе верних све до краја света. Свака од ових малих група ће бити помесна саборна Божја Црква. Верни ће у њој наћи сву пупоћу благодати Божје. Они неће имати потребе за административним и другим везама, јер ће заједница међу њима увек бити најсавршенија могућа. Биће заједница Тела и Крви Христове, заједница Светога Духа. Златне везе непрекинутог Православног предања ће спајати ове цркве међусобно, као и са црквама из прошлости и црквама у слави на небесима. У овим малим групама ће једна света саборна и апостолска Црква бити сачувана неокрњена.

Наравно, дивно је да постоји поредак и сарадња у спољним делатностима разних цркава и да мање значајне цркве треба да буду предвођене већим црквама, онако како је сада међу епархијама, митрополијама, архиепископијама и патријаршијама. Али, у последња времена ће овакве спољне везе и контакти бити углавном немогући. У свету ће владати таква конфузија да једна црква неће бити сигурна у православност друге - од мноштва лажних пророка који ће испунити свет и говорити: Христос је овде!, или: Христос је онде! Може, такође, доћи до неспоразума међу заиста православним црквама због пометње језика која постоји у савременом Вавилону. Међутим, ништа од тога неће угрозити суштинско јединство Цркве.

Савремени пример таквог стања представљају Руси у расејању, који су подељени у три групе. Једна жели да припада Московској патријаршији. Друга, у жељи да се ослободи совјетског политичког утицаја, припада Цариградској патријаршији и под утицајем је пропапистичке политике.

Трећа и најразумнија група, Руски загранични синод, остаје независан. Све три групе, бар до сада, су православне - са пуним суштинским међусобним општењем.**

У сваком случају, они немају званичне спољне контакте нити се заједно причешћују, јер су се изгубили у мрежи правних појмова и дискусија око тога којој патријаршији треба да се потчине. Овакав менталитет је погрешан у самој основи, јер нема суштинскс потребе за зависношћу од неке патријаршије, посебно у време када их огромне даљине и многе границе деле од ових патријаршија. Ништа не смета Православној цркви у Паризу, на пример, да буде у суштинској заједници и причешћу са Московском патријаршијом или црквом у Цариграду, иако није јурисдикцијски зависна од њих (под њиховом јурисдикцијом, прим. прев.).

Идеја да прекид јурисдикцијске зависности помесне цркве од патријаршије одсеца ову од Православне цркве уопште - није православна, већ папистичка. Осим тога, чак и постојање јурисдикцијске зависности цркве од патријаршије је надахнуто папством. Један православни патријарх је председник, координатор заједничких напора, саветник велике важности, али није деспот, суверен. Он не може да чини ништа ван своје епархије без сагласности свих других владика (34. апостолско правило).

Могуће је онда у последња времена, када различите цркве и религије буду уједињене и покажу се као једна целина - да истинска Православна црква изгледа разједињена, распарчана у мале разбацане, проређене парохије. Чак је могуће да једни сумњају у друге због недостатка поверења, као што и војници сумњају један у другога када сазнају да је и непријатељ у истој униформи.

У последња времена ће сви тврдити да су православни хришћани и да је православље онакво каквим га они разумеју. Али, упркос овоме, они који буду имали чисто срце и ум просвећен Божјом благодаћу - препознаће Православну цркву и поред привидних подела и потпуног одсуства сјаја. Они ће се окупити око истинитих свештеника и постати стубови Цркве. Нека светски људи раде како им је воља. Нека одржавају екуменске конференције и цркве уједињују, нека се хришћанство фалсификује, мењају Предање и живот, религије стапају. Христова Црква ће остати непромењена, као што Св. Златоусти каже, јер ако само један од њених стубова остане усправан, Црква неће пасти; ''Ништа није јаче од Цркве. Она је виша од неба и шира од земље. Она никада не стари; она увек цвета!"

Стуб Цркве је сваки истински верник који се држи Предања Отаца и поред свих застрашујућих светских струја које покушавају да га одвуку. Овакви стубови ће постојати до краја света, ма шта да се догоди. Осим тога, када се ово буде дешавало, долазак Господњи неће бити далеко. Стање ствари ће бити најстрашнији знак да се Његов долазак приближава. Управо тада ће доћи крај...

Наставиће се...