КОНЦЕПТ ЦРКВЕ КОЈИ ВОДИ КА ПАПСТВУ

Цела збрка око јединства цркава показује да постоји незнање о томе шта је Црква, и то не само у круговима простих верника, већ и теолога. Они разумеју саборност Цркве као правно јединство, међузависност регулисану неким канонима.

За њих је Црква организација са законима и уредбама као и националне органнзације. Епископи, као јавни службеници, подељени су на подређене и надређене: патријархе, архиепископе, митрополите, епископе. За њих епархија није једна целина, већ део нечега већег: аутокефалне цркве или патријаршије. Такође, аутокефална црква осећа потребу да припада некој већој глави. Када спољни, политички, историјски или географски чиниоци спрече ово - аутокефалне цркве прожима нејасно осећање слабог јединства или, чак, одвојености.

Овакав концепт Цркве води директно ка папству. Ако саборност Цркве има овакво значење, онда је православље вредно оплакивања, јер до данас није успело да се дисциплинује под папом.

Али, истина ствари је другачија. Саборна Црква коју исповедамо у Символу вере (Вјерују) се не зове саборна (католичка) зато што укључује у себе све хришћане на земљи, већ зато што сваки верник у њој налази сву пуноћу благодати Божје. Саборност нема ништа заједничко са светском, универзалном организацијом, како је дух паписта (и оних који су под његовим утицајем) разуме.

Наравно, Црква је основана за (и простире се на) цео свст, независно од држава, нација, раса или језика, па није грешка ако је неко назове васељенска и због овога. Али, као што "човечанство" постаје једна замишљена идеја, постоји опасност да се иста ствар догоди и са Црквом када је видимо као замишљен, универзални појам. Да би неко добро познавао човечанство, довољно је да добро упозна само једног човека, јер је природа тог човека заједничка свим људима на свету.

Слично томе, да би знали шта јс саборна Христова Црква, довољно је да добро упознамо једну помесну цркву. Као што је случај и са људима – да их не уједињује потчињеност истој хијерархији, већ заједничка природа тако и помесне цркве нису уједињене папом или папском хијерархијом, већ својом заједничком природом.

Месна Православна црква, без обзира на њену величину или број верника, сама је по себи, независно од других, саборна. Ово је због тога што њој не недостаје ништа од Божанске благодати и дарова. Све помесне цркве на свету заједно немају ништа више Божанске благодати од једне мале цркве са неколико чланова.

Она има своје презвитере и владику, има Свете тајне, има Тело и Крв Христову у Светој литургији. У њој свака достојна душа може да осети присуство Светога Духа. Има сву благодат и истину. Шта јој онда недостаје да буде саборна? Она је једно стадо и епископ је њен пастир, лик Христа - врховног Пастира. Она је предсказање (праслика иа земљи) једног стада са једним Пастиром Новог Јерусалима. У њој, чак и у овом животу, људи чистог срца могу да окусе Царство Божје, дарове Духа Светога. У њој можемо наћи мир који "превазилази сваки ум'', мир који нема везе са светским миром: "Мир свој дајем вам."

"Павле, вољом Божијом позвани апостол Исуса Христа... Цркви Божијој која је у Коринту... " (Прва Кор. 1:1,2). Да, заиста је била Црква Божија, иако је била у Коринту, у једном одређеном и ограниченом месту.

Ово је саборна (католичка) Црква, нешто сасвим опипљиво у месту, времену и у личностима. Ова одређена стварност се може понављано догађати у времену и простору, а да увек остане у суштини иста.

Њени односи са осталим помесним црквама нису правне и јурисдикцијске међузависности, већ везе љубави и благодати. Једна помесна црква је уједињена са свим осталим помесним православним црквама на свету везом истоветности (идентитета). Као што је једна Божја Црква, тако исто је и друга Црква Божја, а такође и остале. Оне нису подељене границама народа или политичким циљевима земаља у којима живе. Њих чак не дели ни чињеница да можда једна не зна да друга постоји. Исто је Тело Христово којим се причешћују Грци, црнци Уганде, Ескими са Аљаске и Руси Сибира. Иста Крв Христова кружи њиховим венама. Свети Дух просвећује њихов ум и води их знању исте Истине.

Постоји, наравно, међузависни однос између помесних цркава, као и канони којима се он регулише. Али, ова међузависност није однос правне потребе, већ веза поштовања и љубави у потпуној слободи, слободи благодати. Канони нису правила закона, већ мудре водиље вековног искуства.

Цркви нису потребне спољашње везе да би била једна. Није папа, патријарх или архиепископ тај који уједињује Цркву. Помесна црква је нешто потпуно (комплетно), а не део неке веће целине.

Осим тога, међуцрквени односи су односи између цркава, а не искључиво између њихових епископа. Епископ се не може замислити без стада или независно од њега. Црква је невеста Христова. Она је Тело Христово, а не сам епископ.

Епископ се зове патријарх када је Црква којој је он пастир - патријаршија, архиепископ када је црква - архиепископија. Другим речима, част и поштовање припада помесној цркви и продужује се и преноси на њеног епископа. Атинска црква је највећа и данас најважнија помесна црква Грчке. Због тога, највеће поштовање припада њој и она заслужује веће части него друге Грчке цркве. Њено мишљење је најуваженије и њена улога најзначајнија у решавању заједничких проблема. Зато она с правом носи назив архиепископије. Сходно томе, епископ те цркве, пошто представља тако важну цркву, једнако је важна личност која оправдано носи титулу архиепископа. Он лично није ништа виши од било ког другог епископа. У свештеним чиновима (ђакони, свештеници и владике) нема степена већег од епископског. Титуле: архиепископ, митрополит, патријарх или папа - не означавају већи степен духовних дарова, јер нема већег дара у свештеним чиновима од Свете тајне хиротоније - епископства, која се даје владикама. Остале титуле само означавају разлику у истакнутости цркава којима су они пастири.

Овај значај једне Цркве у односу на друге није нешто вечито. Зависи од спољних и унутрашњих прилика. Изучавајући црквену историју, видимо да је првенство части и значаја прелазило са једне цркве на другу природним наслеђем. У апостолско време је Јерусалимска црква имала првенство ауторитета и важности. Она је знала Христа, чула Његове речи, видела Га је распетог и васкрслог и на њу је најпре сишао Дух Свети. Сви који су били у заједници вере и живота са њом, били су сигурни да ходе Христовим путем. Због тога је св. апостол Павле, када су га оптужили да Јеванђеље које он проповеда није Христово, пожурио да се оправда пред црквом у Јерусалиму, тако да сагласност те цркве може да ућутка његове непријатеље (Гал. 2:1-2).

Касније, мало по мало, то првенство је преузео Рим. Он је био престоница Римске империје. Мноштво опробаних хришћана је сачињавало ту цркву. Два водећа Апостола су живела и проповедала у њој. Мноштво мученика је натопило својом крвљу њену земљу. Зато су њене речи поштоване и њен ауторитет у решавању општих питања био је велики. Али, то је био ауторитет Цркве, а не њеног епископа. Када је она питана за мишљење приликом решавања заједничких питања, њен епископ је одговарао не у своје име, као што би то данас Папа учинио, него у име своје цркве. Своју посланицу Коринћанима св. Климент Римски почиње овим речима: ''Црква Божија која је у Риму, иркви Божијој која је у Коринту."  Он пише љубазно и умољавајуће, да би пренео и посведочио мишљење своје цркве у погледу онога што се догодило у цркви у Коринту. У своме писму цркви у Риму, св. Игњатије Богоносац нигде не помиње њеног епископа, иако пише тако као да ословљава цркву која је имала првенство међу осталим црквама у његово време.

Када је св. цар Константин пренео престоницу Римског царства у Византију, Рим је постепено почео да губи свој сјај. Постао јс провинцијски град. Нова помесна црква је почела да осваја свест хришћанског света: црква Константинопоља. Рим је љубоморно покушавао да сачува ранији сјај, али пошто прилике нису биле погодне, развио је постепено своју добро познату папску еклесиологију да би теоретски сачувао то што му ситуација није пружала. Тако је напредовао из једне лудости у другу, све до тачке када је прогласио да је папа непогрешив када говори о учењу Цркве, чак и ако због грешности нема просвећење светости које су Оци Цркве имали.*

Црква Константинопоља је имала најзначајнију улогу кроз дуги период јереси и Васељенских сабора. Она је дала свој допринос у крви хиљада њене деце мученика у доба иконоборства.

Осим ових цркава које су у различита времена имале првенство ауторитета, постојале су и друге које су заузимале друга и трећа места. То су били разни патријархати, стари и нови, као и друге важне цркве и митрополије. Постојала је хијерархија, али хијерархија цркава, а не владика. Св. Иринеј не саветује хришћанима да се обраћају важним епископима за савет, него црквама које имају најстарије корене у Апостолима (Adv. Haer. III, 4,1).

Зато, нису битне организационе, административне или правне везе међу црквама, већ везе љубави, благодати, исте љубави и благодати која постоји међу вeрницима сваке цркве, код свештеника и народа. Однос између владике и свештеника није однос између послодавца и намештеника, већ благодатни и светотајински однос. Владика је тај који даје свештенику благодат свештенства, а свештеник даје народу благодат Светих тајни. Једино што дели владику од свештеника јесте благодат рукополагања. Епископ није виши ни у чему другом, чак и ако је епископ значајне цркве и ако има звање патријарха или папе. "Њих (презвитере) не дели много од епископа, јер су они такође уздигнути да поучавају и бране Цркву... Они (епископи) их превазилазе једино у власти рукополагања, и једино су у овоме виши од презвитера." (Св. Јован Златоусти, Омилија 11. на 1. Тим.)

Епископи немају право да се понашају као владари - не само према другим црквама, већ и према свештеницима и вернима цркве којој су они владике. Они имају одговорност надгледања и старања у очинском смислу: да саветују, предводе, да се боре против неистина, умољавају грешнике са љубављу и чврстином, да председавају у љубави. Али, ове одговорности они деле са свештеницима. Свештеници заузврат гледају на епископе као на своје оце у свештенству и узвраћају им истом љубављу.

Све ствари у Цркви се управљају љубављу. Све одлике се истичу благодаћу. Оне нису одлике правне природе, већ духовног ауторитета. И на људима из верног народа су разни благодатни дарови.

Јединство Цркве стога није ствар послушности вишем ауторитету, нити предмет потчињености претпостављенима. Спољни односи не чине јединство, нити га чине заједничке одлуке сабора, па чак ни Васељенских сабора. Јединство Цркве је омогућено причешћивањем Телом и Крвљу Христовом, заједницом Свете Тројице. Оно је литургијско јединство, јединство Светих тајни.

Заједничке одлуке Васељенских сабора нису основа, већ резултат јединства. Осим тога, одлуке било Васељенског или помесног сабора постају пуноважне тек пошто их прихвати савест Цркве у сагласности са Светим Предањем.

Папство је извртање, по превасходству, црквеног јединства. Учинило је да ова веза љубави буде усиљена веза тираније. Папство је неповерење према сили Божјој и уздање у снагу људских система.

Али, нека нико не мисли да је папство нешто што постоји само на Западу. У последње време је почело да се појављује и међу православнима. Неколико необичних звања су карактеристични за овакав дух, на пример: "Архиепископ целе Грчке", "Архиепископ Северне и Јужне Америке". Много пута чујемо како људи називају цариградског Патријарха "лидером (вођом) православља", или како Руси говоре о Москви као Трећем Риму и како њихов Патријарх држи кормило целог православља. У ствари, настала су многа оштра супарништва. Све ово су манифестације истог светског духа, исте жеђи за влашћу, и припадају истим токовима који карактеришу данашњи свет.

Људи не могу да осећају јединство у разноликости. Ипак, ово је дубока тајна. Наша слабост или неспособност да то осетимо произилази из стања отуђености у коју је друштво пало. Људи су се изменили и од личности постали одвојене и непријатељске јединке, индивидуе, тако да им је немогуће да разумеју дубоко јединство њихове природе. Међутим, човек је и један и многи: један по својој природи, многи по личностима. Ово је тајна Свете Тројице и тајна Цркве... 

Наставиће се...