Вечерас, 7. маја, присетио сам се одломка из Булгаковљевог „Мајстора и Маргарите“. Многи се вероватно сећају почетка, ако ме сећање добро служи, 25. поглавља: ​​

Тама, долазећи из Средоземља, прекрила је град који је мрзео прокуратор. Висећи мостови који су повезивали храм са застрашујућом Антонијевом кулом нестали су; понор се спустио са неба и потопио крилате богове изнад хиподрома, Хасмонејску палату са бедемима, базаре, каравансараје, сокаке, језерца... Јершалаим, велики град, нестао је, као да никада није ни постојао. Тама је прогутала све, плашећи свако живо биће у Јершалаиму и његовој околини.“

Оваква тама, неколико пута тамнија него на онлајн фотографији, обавила је наш Бидрејевски Крстовоздвиженски манастир, а највероватније и цео Семеновски округ Нижегородске области, а можда чак и целу северну Нижегородску област. Муње су жестоко севале, бацајући светле одсјаје по застрашујућем сиво-црном небу.

Изашао сам из келије да боље погледам. И одједном ми је пало на памет да Други Христов Долазак мора да се догоди тачно онако како је природа показала своју застрашујућу моћ и снагу ове мајске вечери. Па ипак, ништа слично се није могло замислити овог јутра или поподнева! Врућ, спарни дан са температурама које се крећу око 25 степени Целзијуса...

Да, можда је управо тако Исус Христос мора да дође у свом Другом доласку. Биће страшан пљусак и киша... И одједном, мали број преосталих верника, исцрпљених након три и по године прогона и скривања од Антихриста у пустињама Африке, Блиског истока и Тексаса, непроходним шумама сибирске тајге, јужноамеричке Амазоније, Канаде и Аљаске, видеће муње како силазе са Неба од истока ка западу: „Јер као што муња излази од истока и види се чак до запада, тако ће бити и долазак Сина Човечијег“ (Матеј 24:27).

А онда сам се сетио још једног удара грома. Ова муња је ударила пре годину дана – 15. маја 2025. Али то је била сасвим другачија муња, не као данашња...