Као што смо најављивали и очекивали, за поглавара Грузијске Цркве изабран је митрополит Шио (Муџири) сенакски и чхороцкујски, досадашњи бестобљуститељ патријарашког трона.

Дана 11. маја 2026. године, у Саборној цркви Свете Тројице у Тбилисију одржан је Сабор Грузијске Цркве ради избора новог патријарха.

Након гласања, митрополит Шио (Муџири) сенакски и чхороцки постао је нови поглавар.

Шио је добио 22 гласа од укупно 39 чланова Светог синода. Победио је митрополита Јова (9 гласова) и митрополита Григола (7 гласова).

Његово устоличење је заказано за сутра, 12. мај, у катедрали Светицховели.

Нови патријарх је рођен 1. фебруара 1969. године у Тбилисију.

У младости је био заинтересован за уметност, а након што је завршио средњу школу, уписао се у Тбилисијски државни конзерваторијум да студира виолончело.

 Био је препознат као изузетно талентован музичар и предвиђала му се бриљантна каријера.

Међутим, 1991. године, Елизбар је драматично променио свој живот, поставши искушеник у древном манастиру Шио-Мгвиме.

Године 1993. положио је монашки завет и добио име Шио.

Године 1996. католикос-патријарх Илија II рукоположио га је за јеромонаха.

Крајем 1990-их, будући митрополит служио је као настојатељ неколико цркава у Тбилисију.

Дипломирао је на Батумској богословији, студирао је дописно на Московској богословској академији, а затим на Православном универзитету хуманистичких наука Светог Тихона (ПСТГУ) у Москви.

Од 2001. до 2003. године, Шио је служио као настојатељ цркве Великомученика Георгија Победоносца у Грузинију (Москва), која је духовни центар грузијске дијаспоре у Русији.

Године 2003. рукоположен је за епископа сенакијског и чхороцкујскиског, а 2010. године уздигнут је у чин митрополита.

Године 2015. одбранио је докторску дисертацију из историјске теологије на Православном универзитету Светог Тихона (ОСТГ), посвећеном грузијском Светитељу Алексију (Шушани).

Прекретница у његовој каријери догодила се 23. новембра 2017. године, када га је патријарх Илија II, неочекивано за многе, именовао за свог заменика.

Митрополит Шио се у јавности углавном доживљава као конзервативан јерарх. Његово формирање везује се за манастир Шио-Мгвиме, који је био једно од жаришта отпора екуменизму 1990-их (када је Грузијска Црква 1997. изашла из Светског савеза цркава).

Међутим, „Борба за веру“  не дели ентузијазам, претежно руски, због избора Шиа (на жалост, чак је и, иначе, одличан аналитичар, Игор Друз, подлегао еуфорији после избора Шиа).

Док је био чувар патријарашког трона (locum tenens), Грузијска Црква је учинила низ канонски проблематичких корака.

Најпре је послала делегацију у Ватикан.

Ти контакти су у званичном Тбилисију интерпретирани више као државно-црквена дипломатија него као теолошки екуменизам. С обзиром на то да је Грузија држава која тежи европским интеграцијама, посете Ватикану имају и политичку тежину.

Такође, 30. септембра 2025. године делегација Грузијске Цркве учестовала на  међуправославној конференцији у Солуну, која је одржана уз присуство и духовно вођство источног папе Вартоломеја. Та чињеница је поражавајућа, јер говори да Грузијци игноришу Никејску унију, пројављену кроз заједничке молитве и декларација Вартоломеја и папе.

У новембру 2025. у Тбпилисију је учињен још један отпаднички чин -  сусрет Шиоа и делегације финских новопасхалаца, који су под јурсдикцијом Фанара.

У новембру 2023. Грузијска Патријаршија издаје издајничко саопштење у коме је, наводно „Грузијска православна црква подржала напоре званичног Тбилисија да се придружи Европској унији“.

Грузијска Црква је у фебруару 2022. ступила у евхаријско општење са расколничком „Македонском црквом“ не признавши јој, притом, аутокефалност.

И на крају, као дефинитивна потврда, да се Шио препоручивао и сакупљао поене за избор, било је опело Светог Патријарха Илије Другог, коме је началствовао архијеретик са Фанара Вартоломеј.

Сама процедура избора, нема везе са древном апостолском праксом, већ са демо(но)кратском, по којој се грузијски поглавар бира већином гласова чланова Сабора, где се лако манипулише члановима Сабора.

Митрополита Шиа хвале за “тврд став о етичким питањима“: на пример, назвао је абортус „обликом агресије“ и „легализованим фашизмом“, а уз његово активно учешће, Црква је покренула строже законе о коцкању и онлајн казинима.

Но, чињенице говоре другачије.

Грузијска Црква, последњи светионик Православља, скренула је увелико са пута који је трасирао последњи велики православни патријарх, Свети Илија Други...