Јуче, 19. маја, на  празник Светог Јова Многострадалног, на београдском аеродрому, док се враћао за Русију, упокојио се јеромонах Роман Матјушин, пустињак испоснице у Ветрову, велики пријатељ српског народа и  дивни руски православни песник, изузетан човек и свештенослужитељ.

Своју љубав према српском народу забележио је емотивним путописима под насловом књиге "Тамо је моја Србија".

Митрополит симферопољски и кримски Тихон Шевкунов је написао:

„Шта да кажем крај овог ковчега? Много тога има да се каже. Али у стварности, он је све сам рекао:

„...Нећу ништа понети са собом,

И зато ми ништа не треба“.

+ + +

Восходит солнце и зайдет опять,
Чтоб воссиять по-новому над тьмою.
Мне ничего не страшно потерять,
Будь только Ты, Царю царей, со мною.

Сунце залази сијањем својим,

Да ново, опет, засја над тамом.

Да све изгубим ја се не бојим,

Царе царева, Ти буди са мном.

(препев стихова наш – нап. „Борба за веру“)

Лежао је у дрвеном ковчегу у Лосици — и устао. Легао је данас у Београду — и ваксрснуће.

Велик је и славан хришћански Бог.

Срби, хвала вам што сте уточиште примили самотника.

Псковље, прими свог јеромонаха у земљу Ветровску.

Господе, упокој душу новопрестављеног јеромонаха Романа у обитељима праведника.

Сотвори јему вечнују памјат.