„Један монах је био удостојен упечатљивог виђења Свете Тајне Исповести. Посматрао је духовника како прима покајнике и откривена му је духовна стварност онога што се дешавало.

Човек, клечећи пред крстом и Јеванђељем – видљивим симболима Божјег невидљивог присуства – исповедао је своје грехе. Анђео Господњи и сам Христос стајали су невидљиво поред њега.

 Анђео је упорно шаптао:

„Покајте се, не скривајте ништа!“  Прекршио си Божје заповести, стао си пред Божји суд, кај се!“

И човек, послушавши овај глас, откри своје грехе.

Са сваком речју коју је изговорио, гнусне змије - велике и мале - извлачиле су се са његових усана и одмах нестајале.

 Али иза леђа покајника, вребао је демон, искушавајући га:

 -Шта радиш?“ Зашто причаш о тако срамотним делима? То је срамота, срамота, ућути!

И тако, када је човек почео да исповеда страшан, смртни грех, стид га је савладао, и он је заћутао. Змија, већ напола напољу, увукла се назад у његова уста.

-„Јеси ли навео све грехе?“ упитао је свештеник.

-„Јесам, оче“, слагао је.

Свештеник је изговорио разрешну молитву, али управо у том тренутку Господ је проговорио:

-„Не опраштам и не разрешавам.“

Човек је изашао са исповести осуђен, а демон га је пратио, радосно хучући:

-„Браво, настави са добрим делом!“ „Увек се овако покај.“

Још један човек је пришао исповеднику и такође клекнуо. Анђео Господњи, показујући на крст и Јеванђеље, апеловао је на његову савест:

-„Покај се, преступио си Божји закон!“

Човек је почео да се исповеда, и змије греха су једна по једна напуштале његову душу.

Демон му је шаптао, позивајући га да сакрије срамотно и да се не срамоти.

Али покајник се прекрстио и отворено навео све своје грехе, до последњег.

- „Јеси ли нешто заборавио?“, појаснио је исповедник.

-„Не, оче, рекао сам све што ме је оптерећивало на савести.“

Свештеник је прочитао молитву, и кроз његове усне је сам Христос проговорио:

-„Опраштам и разрешавам...“

У том тренутку се извршила велика Тајна: посрамљени демон се повукао, а Анђео се приближио и осенио опроштеног својим крилима.

Касније су обојица пришли Светој Чаши.

Али када је онај који је сакрио свој грех примио Свете Дарове, они су се претворили у усијани угаљ у устима, и он постаде још црњи него пре.

Када се други, искрено покајани, причестио, Он је примио Тело и Крв Христову и засијао је заслепљујућом светлошћу, попут ватре, тако да су демони, не могући да поднесу овај сјај, у страху побегли.

Овај пример је јасно сведочанство о погубности скривања својих грехова у исповести.

Таква лаж осуђује човека на двоструку казну: страдање у овом животу и вечне муке у паклу.

П.С.

Авај, знам из прве руке да неки слуге Божији, из лажног стида пред својим исповедником, намерно крију тешке грехе, а затим се усуђују да оду до Чаше да се причесте Телом и Крвљу Христовом.

Нека им Господ помогне!