Идеја о узнесењу или вазнесењу је веома популарна међу протестантима. Ово учење је постало саставни део америчке културе. Узнесење цркве је идеја да ће у неком тренутку пре Другог Христовог доласка, Бог узвести „праве вернике“, тј. протестанте, на небо. Остатак човечанства ће остати на земљи да издржи време велике невоље: хаос, несреће, Антихриста и велике катастрофе.

У ствари, ово је нарцисоидно хришћанство - звучи чудно, готово као оксиморон, али у стварном религиозном животу, овај феномен је веома чест. Људи себе стављају у центар божанског плана. Они унапред знају да су међу изабранима. Уместо питања „Како могу да се побољшам?“ долази питање „Колико је добро што нисмо као они“.

У православној традицији, таква сигурност би увек деловала духовно опасно. Што је човек ближи Богу, то јасније види сопствену поквареност. Света особа ће рећи: „Господе, помилуј ме“.

Године 2025, узнесење је постало вирално захваљујући јужноафричком пастору Џошуи Млакели, који је тврдио да ће се узнесење догодити 23. или 24. септембра. На ТикТоку је настао талас дискусија и припрема — људи су дискутовали, припремали се, свађали се, неки су се ругали, али већина је то схватила потпуно озбиљно. Многи су почели озбиљно да се припремају за узнесење.

Продавали су своје ствари по симболичној цени или их поклањали бесплатно. Други, несебичнији, припремали су своје домове за људе који би остали, остављајући им залихе хране, купујући Библије, обележавајући их и објашњавајући: „Бог нас је узео, а сада се покајте, читајте, молите се, још увек имате шансу.“

Деца, посебно тинејџери, који су се осећали недовољно добрим, плашили су се да би њихови родитељи могли да нестану у сваком тренутку, остављајући их саме, на пример, док су им родитељи возили.

Када су се вратили кући и нису пронашли родитеље, почели су да мисле да су се узнели на небо.

Ово је траума коју ствара религиозна гордост одраслих. Они говоре о спасењу, а у ствари, детету усађују страх од напуштања и од Бога и од родитеља.

Православље би требало да буде потпуна супротност овоме. Не веровање у сопствену изабраност, већ трезвеност, питање: шта ја радим овде и сада? Не бекство од света под маском духовности, већ одговорност према Богу, људима и сопственој савести. Проблем је што су људи престали да читају Библију, а ако је и читају, то је у одломцима, без дубоког проучавања. И не упоређују оно што чују од пастира са Светим писмом и Светим Оцима.

Недавно сам сазнао да у Русији постоји легенда да ће за време Антихриста Русија имати православног цара, а само Русија неће прихватити Антихриста. Сама идеја делује идеално, али нисам нашао никакву потврду за њу ни у Библији ни у Откривењу. А с обзиром на тренутно стање цркве, ово је, по мом мишљењу, мало вероватно.

Превод: „Борба за веру“

Извор: ТГ Георгија Сузукија