Очекивали смо да ће неко од наших многобројних читалаца, реаговати на текст Игора Друза „На годишњицу терористичког акта у Сарајеву“ (овде:), али, на жалост, није нико. Можда се неко слаже са Друзом, можда је неко "успаван", можда неко не сматра тему довољно важном...

Било како било, одговорићемо му ми, и то темељно, али не само њему, већ начелно свим оним Русима, пре свега руским монархистима, који у континуитету провлаче тобожњу српску кривицу за избијање Првог светског рата, односно увлачење Русије у тај рат и - као последицу рата, између осталог - пад династије Романов...

Реално, да није „Борбе за веру“, за Игора Друза би мало ко знао у Србији.  Друз је православни верник и публициста, одличан аналитичар, патриота и пријатељ српског народа, који уме да напише добро анализе, које често преносимо.

Ено и ономад, на Видовдан, упутио је предивну честитку „српској браћи и сестрама“ у којој је између осталог написао „да Србија има јединствену судбину, ону која у малом подсећа на руску... Србија је „мали катехон Балкана“, бранилац вере окружен непријатељима. Због тога је стално нападана, често баш на Видовдан...“

Али, што рече Аристотел, драг ми је Платон, али ми је истина дража.

Свако по неком питању може да буде у заблуди, па тако и Друз, што је показао у свом поменутом чланку. Иначе, његово погрешно мишљење о личности Гаврила Принципа, атентату и узроцима Првог светског рата, произилазе из његовог монархистичког идеализма, који има размере буквалног обоготворења монархије и аристократије.

Погледајмо само наслов његовог текста: „ТОТАЛИТАРНА СЕКТА УНИШТИЛА ХРИШЋАНСКОГ АРИСТОКРАТУ“.

 Са једне стране је аристократа као, рекло би се, Христов лични пријатељ, а са друге тоталитарна секта, чији је извршилац један Србин, притом, разуме се, прост и неугледан сељак (искомплексиран ниским растом, како су говорили велики руски пријатељи Енглези, које Друз цитира као извор).

ПРВО О ФРАНЦУ ФЕРДИНАНДУ

Теза да је Франц Фердинанд био „хришћански аристократа“ сама по себи није спорна. Он јесте био хришћанин,  али који? РИМОКАТОЛИК, ШТО ЋЕ РЕЋИ ЈЕРЕТИК. Али, за Друза, та чињеница је мање важна од његове „плаве крви“.

Да, судећи по историјски доступним подацима, он није искрено желео општи европски рат.

Истина је и да је Франц Фердинанд био резервисан према рату са Русијом и да је на више места упозоравао да би такав сукоб могао уништити обе династије (sic!) (Не, дакле, оба народа, већ ОБЕ ДИНАСТИЈЕ).

 За Фердинанда, чији став Друз дели, могућа пропаст династија у претећем рату је примарна:

„Никада нећу ратовати против Русије. Жртвоваћу све да то избегнем, јер би се рат између Аустрије и Русије завршио или свргавањем Романових, или свргавањем Хабзбургова, или свргавањем обе династије...“

Наглашавамо: народ се не помиње, чак ни као "топовско месо".

 Историчари углавном прихватају да је Фердинанд био опрезнији од дела бечког војног врха. Али исто тако је чињеница да је после његове погибије аустроугарско руководство искористило атентат као повод за давно припремани обрачун са Србијом. Већина савремених историчара сматра да сарајевски атентат није био узрок рата, већ повод за рат који је избио услед много дубљих европских супротности.

Ниједан озбиљан историчар данас не сматра да је Србија „изазвала“ Први светски рат. Атентат је био непосредни повод, али не и основни узрок. Узроци су били:

1. супарништво великих сила;

1. систем савеза;

1. милитаризација Европе;

1. аустроугарска намера да сломи Србију;

1. немачка подршка Бечу.

Зато је неправедно тврдити да су Срби кривци за светски рат.

ШТА КАЖУ ПРАВОСЛАВНИ СВЕТИТЕЉИ

Теза да је Гаврило Принцип „терориста“, а Франц Фердинанд „бранитељ мира“, није став који представља општеприхваћено мишљење ни у руској историографији, а још мање у православном предању.

Свети Владика Николај Велимировић и Преподобни Јустин Ћелијски су Гаврила Принципа и Сарајевски атентат посматрали као израз жртве за слободу и мистички бунт против тираније, дубоко их укорењујући у косовску етику. Иако је Хришћанство против убиства, обојица су овај чин тумачила кроз призму „царства небеског“ и српске историјске судбине, видећи у Принципу наследника Милоша Обилића.

Свети Владика Николај: гаврило Принцип као косовски јунак

Владика Николај је атентат ставио у контекст Видовдана и светолазаревског завета. За њега то није био обичан политички атентат, већ судбински догађај који је Србе поново вратио на светску позорницу кроз страдање.

Наследство Обилића: Николај је Принципа видео као продужетак косовске визије, где се жртва појединца приноси за васкрсење целог народа.

Николајеве беседе из Лондона: Србија као бедем хришћанства

Током 1916. године, владика Николај је послат у Велику Британију да придобије подршку савезника. Његове беседе у катедрали Светог Павла и Регент Парку биле су кључне за разумевање српске жртве. Он је пред енглеском елитом оправдао српски отпор Аустроугарској, наглашавајући да је Србија „европска поноћ“ која кроз страдање чува хришћанске вредности слободе.

Хришћански војници: Николај је Енглезима објашњавао да Срби не убијају из мржње, већ из љубави према слободи која је дар од Бога.

Порука о стравичној цени: Он је говорио: "Ми смо Срби своју слободу купили не новцем, већ крвљу. И то не само својом, већ крвљу наше деце."

Атентат као нуждобрана: Николај није славио само убиство, већ је атентат ставио у оквир нужне одбране опстанка. Тврдио је да је Фердинанд дошао на српску границу на Видовдан да би провоцирао и понизио народ, што је извало „праведни гнев“.

Симболика имена: Владика Николај је, такође, често је истицао симболику имена — Гаврило (по Архангелу благовеснику) и Принцип (као начело или почетак нечег новог), сугеришући да је кроз њега проговорило начело правде и дух слободе, које је срушило једну неправедну царевину.

Однос према атентату: За њега то није био тероризам, већ „свештена жртва“. Сматрао је да је Принцип испунио завет предака – да се слобода плаћа крвљу и да се за истину вреди жртвовати.

Николај је – дакле - највише говорио о духу Видовдана, који је по њему био покретачка снага Гаврила Принципа.

СВЕТИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ: ДУХ МЛАДЕ БОСНЕ ИЛИ ПРИНЦИП КАО ОДГОВОР НА "ЕВРОПСКУ КРИЗУ ДУХА"

Отац Јустин, који је био генерацијски близак Младобосанцима, видео је у њима мистички бунт против западне бездушности.

Он је био критичан према револуционарном и насилном духу модерне Европе, без обзира да ли долази са левице или деснице; највећу трагедију није видео у смени династија (као Фердинанд, Друз и остали монархопоклоници), већ у отпадању Европе од Христа.

За оца Јустина историја није борба „монархиста“ и „антимонархиста“, већ борба између христоцентричног и безбожног начина живота.

О духу Младе Босне: Јустин је писао да је ова генерација била „распета између небеског и земаљског“. За њега, они нису били само политички револуционари, већ „тражитељи апсолутне правде“.

Борба против „Европе“: Јустин је често користио Принципа као пример отпора ономе што је називао „човекобоштвом“ Запада.

Отац Јустин је у својим критикама западне цивилизације користио пример Принципа да покаже супериорност православне жртве над западним рационализмом.

Пророк будућег пада: Он је тврдио да је Европа почела да умире оног тренутка када је заборавила Христа, а да је атентат био само видљиви знак те дубоке духовне трулежи која је довела до светског клања.

Вера у бесмртност: Јустин је наглашавао Принципове речи из тамнице: "Наше ће сјене ходати по Бечу, лутати по двору, плашити господу", видећи у томе метафизичку победу духа над материјом.

ОТАЦ ЈУСТИН ЈЕ ПИСАО да је Принцип пуцао у „симбол тираније који је хтео да прогута душу српског народа“.

Светосавски дух: Иако су многи Младобосци били социјалисти или атеисти, Јустин је тврдио да је у њиховом подсвесном бићу деловао „светосавски и косовски ген“ који не трпи лаж и ропство.

ДА ЛИ ЈЕ СРБИЈА КРИВА ЗА ПРВИ СВЕТСКИ РАТ- ЗАШТО НАС РУСИ (ПРЕ СВЕГА ЊИХОВИ МОНАРХИСТИ) ЗБОГ ТОГА КРИВЕ

На жалост, Руси генерално – али пре свега њихови монархисти - криве Србију за избијање Првог светског рата, односно због пада династије Романов (на жалост, они пад Романових не траже у правим узроцима, али бисмо томе морали да посветимо једну целу анализу, да им предочимо истину о томе!).

И Друз у свом тексту, мада прикривено, оптужује Србе за Први светски рат; то је пре неки дан учинио и Глеб Кузњецов, један од најчитанијих руских аналитичара...

ПРОТОЂАКОН АНДРЕЈ КУРАЈЕВ – СРБИ СУ СВИЊЕ, ОНИ СУ ИЗАЗВАЛИ ПРВИ СВЕТСКИ РАТ

Подсетићемо на једну изјаву из 2012. године протођакона Андреја Курајева, дуго година најближег сарадника руског патријарха Кирила и човека који је важио за „мисионара целе Русије“.

Курајев је тада, у једном свом интервјуу, питан како Руси могу да помогну православним Србима поводом ситуације на Косову и Метохији,

нас, Србе, НАЗВАО СВИЊАМА, и оптужио Србе да су специјално организовали атентат у Сарајеву и изазвали Први светски рат.

Ево целог цитата:

„Како можемо помоћи православним Србима у вези ситуације на Косову?

Било како. Да, можемо помоћи. Молитвом, сигурно, политичком подршком. Само, да не да Бог да се уђе у рат због тога. Русија је због Срба већ превише жртвовала.

Сетимо се како је почео Први светски рат, који су браћа Срби започели. Браћа Срби су га започели. При чему су БРАЋА ПОСТУПИЛА СА НАМА ПО СВИЊСКИ. Они су специјално организовали убиство престолонаследника Фердинанда у Сарајеву, управо ради тога да би испровоцирали Аустрију на неизбежан, у том случају, упад у Србију, а Русију на неизбежну, у том случају, објаву рата Аустрији, што значи и Немачкој. То се зове вадити кестење из ватре туђим рукама, и то заиста није хришћанска позиција. Чиме се завршио Први светски рат за Русију – свима је добро познато, посебно у Јекатеринбургу, зато не бих желео да се то и сада понови...“

Курајев је додао:

„Постоји мит да су Срби најбољи део руске душе. Али, то није тако...

Када сам дошао у Србију, непосредно после натовских акција против Србије, упитао сам Србе какве су закључке извели. Закључак је био веома занимљив: „Схватили смо да се не треба опирати Западу, јер ако вас силују, треба да се опустите и добићете максимум задовољства…

И морам да кажем да су се сви српски епископи школовали у Грчкој. Они имају веома антируске позиције. Када је то неопходно, они говоре веома пријатељске речи о Русији, о руско-српском пријатељству, али када је реч о озбиљним међуцрквеним проблемима, где се позиције Москве и Грка разилазе, онда Срби увек заузимају антимосковску позицију...“

https://borbazaveru.info/content

На ове гнусне увреде на рачун српског народа, тадашње „десне руке“ патријарха Кирила,  ни из Руске ни из Српске Цркве нико није реаговао.

Реаговали смо сами ми са „Борбе за веру“.

Тражили смо јавно, да се неко из врха Руске Цркве извини српском народу због увреда Курајева, што би био знак да је то само његов лични став. Но, није било реакција.

Ни врх СПЦ није тражио од својих колега из Москве да упуте извињење...

 Шта је говорио владика Николај  о оптужбама против Србије да је крива за рат?

1. Владика је јасно бранио Србију од оптужби да је крива за рат;

1. истицао да је Србија поднела огромну жртву за слободу;

1. наглашавао да је мала Србија постала жртва интереса великих сила;

1. рат је тумачио пре свега као последицу духовне кризе Европе.

Међутим, веома је важно нагласити да ни владика Николај није романтизовао политичко убиство као метод. Он је умео да покаже разумевање за родољубиве побуде младобосанаца, али није развио богословље које би атентат представило као хришћански идеал.

ИГОР ДРУЗ ПРАВИ ДВЕ МЕТОДОЛОШКЕ ГРЕШКЕ

Прво, прецењује личну улогу Франца Фердинанда, јер није извесно да би он, чак и да је остао жив, успео да спречи рат. Политика Аустроугарске није зависила искључиво од њега.

Друго, из чињенице да је атентат био повод за рат изводи закључак да су Срби кривци за рат. То није став који налази потврду ни код владике Николаја, ни код оца Јустина, нити у преовлађујућој историографији.

Напротив, и један и други српски богослов видели су Србију пре свега као народ који је поднео огромну жртву у рату, а не као народ који је свесно гурнуо Европу у светски сукоб.

КАКО СУ О ГАВРИЛУ ПРИНЦИПУ И САРАЈЕВСКОГ АТЕНТАТУ ПИСАЛИ РУСКИ ПРАВОСЛАВНИ МИСЛИОЦИ ЕМИГРАЦИЈЕ ПОПУТ АНТОНА КАРТАШОВА, ИВАНА ИЉИНА И ГЕОРГИЈА ФЛОРОВСКОГ

Иљин је можда најзанимљивији случај.

Он је био одлучан противник револуције, терора и политичког убиства као средства преображаја друштва. У својим делима непрестано критикује револуционарни нихилизам XIX и XX века, сматрајући да је управо он разорио Русију.

Међутим, то не значи да би Гаврила Принципа једноставно назвао „терористом“ у савременом смислу те речи.

1. Иљин прави веома важну разлику између:

1. револуционарног терора који жели да уништи државу и поредак;

1. националноослободилачке борбе народа који живи под туђом влашћу.

У његовој политичкој философији постоји право народа да брани своју историјску слободу. Срби су за њега били један од народа који су вековима страдали бранећи Православље и своју државност.

Због тога је мало вероватно да би прихватио тезу да су Срби кривци за Први светски рат.

Иљин је далеко више кривицу видео у духовној кризи Европе него у поступку једног деветнаестогодишњег гимназијалца.

Георгије Флоровски

Флоровски је био историјски много уздржанији.

Њега није занимало да политичке личности проглашава херојима или злочинцима.

За њега је читава Европа почетком XX века живела последице постепеног отпадања од хришћанског погледа на свет.

Зато би сарајевски атентат посматрао као симптом много дубље болести европске цивилизације.

Он нигде не сугерише да је српски народ одговоран за светски рат.

Антон Карташов

Карташов је био велики руски патриота и монархиста.

Ипак, веома је поштовао Србију.

У својим историјским радовима Србе приказује као народ који је остао одан Православљу у најтежим временима.

Он је трагедију 1914. године посматрао кроз призму распада хришћанске Европе, а не као последицу деловања једног омладинског покрета у Босни.

ШТА ЈЕ О ПРИНЦИПУ ПИСАО МИЛОШ ЦРЊАНСКИ

„Принцип је био наш први бог“, писао је Црњански.

Црњански, као припадник генерације која је преживела Први светски рат, писао је о Принципу са мешавином трагизма и мистике. За њега Принцип није био политичар, већ симбол судбине.

Лирско тумачење: У есеју "Објашњење Суматре", он повезује дух своје генерације са немиром који је довео до атентата. За Црњанског, Принципов пуцањ био је крик читавог једног народа који више није могао да поднесе стеге Аустроугарске.

Стихови из "Споменика Принципу": Црњански је написао чувене редове који Принципа издижу изнад обичног човека: "О, не доноси нам сунце и цвеће, / ми на смрт чекамо и не тражимо спас. / Ми смо они што се никог не тичу, / ми смо они што се никог не боје."

Ослобођење од страха: Он је наглашавао да је Принцип својим чином "скинуо магију" са моћне монархије, показавши да је она рањива. За Црњанског је Принцип био "неутешни трагач за апсолутном слободом".

РУСКИ МОНАРХИСТИ (УКЉУЧУЈУЋИ ДРУЗА) НА ЛИНИЈИ СА ЗАПАДЊАЧКОМ ПРОПАГАНДОМ:

На Западу, поглед на Принципа је често дијаметрално супротан и фокусиран на политичке последице, а не на моралне мотиве.

Оптужба за тероризам: Многи модерни западни историчари (попут Кристофера Кларка у књизи "Месечари") посматрају Принципа као део терористичке мреже којом је управљала војна обавештајна служба Србије („Црна рука“).

Кривац за рат: Често га приказују као „оног који је запалио свет“, игноришући чињеницу да је Аустроугарска тражила повод за рат и да би до сукоба дошло и без атентата.

Губитак контекста: Западни поглед ретко узима у обзир бруталност аустријске окупације Босне, већ се фокусира искључиво на нарушавање „међународног поретка“ и убиство престолонаследника.

ДРУЗОВА ТЕОРИЈА ЗАВЕРЕ

Друз цитара Фердинанда, који је говорио

— да иза изазивања Првог светског рата и свргавања династија стоји „глобални антисистем“, „антимонархисти“ и Француска.

Овај став – који Друз дели — веома подсећа на један правац савремене руске монархистичке публицистике, која догађаје из 1914. године тумачи пре свега као заверу тајних друштава против хришћанских царстава.

То јесте један могући публицистички модел, али он није био карактеристичан ни за Иљина, ни за Флоровског, ни за Карташова... Они су били далеко опрезнији и сложеније су посматрали историју. Посебно је Иљин упозоравао да се историјски догађаји не могу свести на једну заверу или једног кривца; духовна криза народа, морални пад елита и политичке амбиције великих сила заједно стварају услове за катастрофу. Такве, праве узроке, Првог светског рата, као што смо горе показали, наводе и владика Николај и отац Јустин.

ЗВАНИЧНИ СТАВ СПЦ ПРЕМА ГАВРИЛУ ПРИНЦИПУ

Однос Српске Православне Цркве је сложен јер доктрина забрањује убиство, али благосиља жртву за отаџбину.

Родољуб, не терориста: СПЦ званично одбацује западне квалификације Принципа као терористе. У црквеним круговима он се третира као национални херој и мученик.

Литургијско сећање: У многим црквама и манастирима се на Видовдан служе парастоси Принципу и осталим припадницима Младе Босне.

Изјаве патријарха: Патријарх Иринеј је 2014. године, поводом стогодишњице рата, изјавио да је Принцип био „бранилац слободе“ и да је његов чин био природна реакција на окупацију.

Споменици: Црква је подржала подизање споменика Принципу (попут оног у Источном Сарајеву), чиме потврђује његово место у српском духовном и историјском бићу.

ЗАКЉУЧАК

Чини се да се да би се сви православни мислиоци, па и Иљин и владика Николај сложили у једној реченици: не може се оправдати политичко убиство као хришћански идеал, али је још већа неправда од једног атентата направити аргумент да је читав српски народ изазвао светски рат...