Недавно је поново продужен притвор Денису Поповичу и Никити Иванковичу, оптуженима за наводно планирање атентата на митрополита Тихона Шевкунова — и, авај, то није изненађење. Али недавно се појавио детаљ који посебно јасно подвлачи цену целог овог случаја:

амбалажа у којој је, према одбрани, била смештена експлозивна направа, купљена је након хапшења младића.

У међувремену, истражитељи тврде да су на њој пронађени њихови отисци прстију и ДНК.

Чак вам није потребан ни адвокат да бисте схватили колико апсурдно ово звучи, посебно имајући у виду да су њихова признања изнуђена под мучењем и струјним ударима, а докази подметнути током хапшења.

Довољно је једноставно одржати здрав разум. Али проблем је што многи људи данас нису спремни да размишљају самостално: довољно им је да чују на телевизији или прочитају у вестима да су „пронађени докази“, „разоткривени украјински агенти“ или „спречен терористички напад“ — и то је за њих крај ствари.

Људи све више верују не чињеницама, већ готовим закључцима које им медији сервирају.

Ова прича је важна не само по себи. То показује како функционише цео тренутни систем лажи цркве и државе.

На позадини скандала који окружује митрополита Илариона, власти и пропаганда доследно промовишу наратив да се „православни епископи прогоне“, да их наводно нападају западне силе, украјинске обавештајне агенције и ко год још.

Управо у том контексту, Путин је јавно изјавио:

„Већ су стигли и до наших митрополита“ (и, иако је наводно мислио само на Тихона, користио је множину) – и управо у тој атмосфери постаје лакше представити Иларионов случај не као злочин одређене особе, већ као део неке спољне кампање против Цркве.

 Међутим, цела ова конструкција се распада на први озбиљан поглед: у једном случају сте проглашени западним агентом, у другом руским, и никога не смета чињеница да се ове верзије међусобно искључују.

Важна није уверљивост, већ пропагандни ефекат.

Али постоји још један, не мање тежак аспект ове приче: понашање самог митрополита Тихона.

Ови младићи су му били блиски и дуго су му служили, и тешко је поверовати да не разуме шта им се заиста догодило.

 Ако епископ зна да су ови људи намештени и ћути, то више није питање слабости, већ питање лажи и унутрашњег слагања са оним што се дешава.

Можете то оправдавати колико год желите страхом од система, али онда се поставља једноставно питање: ако је човек толико зависан од страха да није у стању ни да проговори у одбрану невиних, зашто би онда уопште био епископ?

Црква је познавала епископе који су се суочили са изгнанством, затвором и смрћу за истину.

Али овде видимо нешто сасвим друго: не исповедање, већ удобну тишину.

Стога, ова прича одмах открива две ствари: колико је данас просечној особи лако да се увери у било какву лаж ако се изговори на екрану, и колико су неки од садашње црквене елите већ далеко не само од храбрости, већ и од саме вере.

Извор: ТГ Георгија Сузукија