СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ ЈЕ БИО ПРОТИВ ХИЛАНДАРА

Поштовано уредништво, помаже Бог!

Хтео сам да вам пошаљем мејл још кад сте избацили текст о светом Јосифу Спилеоту и осталим старцима, али, пошто сам још увек у иностранству и мора да пишем на телефону, што баш и не волим, хтео сам да сачекам да се вратим кући, па да пишем на компјутеру ко човек, међутим, сад сам видео да сте избацили и текст о старцу Порфирију, па сам одлучио да вам пошаљем мејл, и да поделим са вама моје искуство.

Наиме, исто као што ви пишете у текстовима на сајту, и ја сам још од факултета имао велики резантиман, нарочито према старцу Пајсију, кога никад нисам волео, према старцу Порфирију не, али ми никад није био ни омиљен, сматрао сам да је добар старац, али није мој сензибилитет.

Старца Јосифа Спилеота сам волео јако, као и старца Софронија Сахарова и старца Силуана.

Наравно, у једном тренутку, како је моје сазнање расло, и моје спознаје о еклисиологији, ја се нисам слагао са тим што је старац Софроније служио по ново-јулијанском календару у Есексу, као и што је направио сугуби манастир, али он је као личност јако утицао на мене, прва књига коју сам купио из богословља била је "Видети Бога као што јесте". Сећам се да је коштала 300 дин, и да сам био трећи разред гимназије. Кад вратим филм, то је била тешка храна за трећи разред гимназије, али ја сам у потпуности разумео све о чему је старац Софроније писао.

Ја сам у својим емоцијама и мислима имао још тад слична искуства, јер ми је Бог дао бесплатну благодат, и ја сам све видео другачијим очима. Та благодат трајала је све док нисам уписао четврту годину факултета, после је Бог повукао, и ја нисам то могао да поднесем, и последице тога осећам и до дан данас.

Читао сам текстове које сте избацивали о старцу Софронију, и разумем зашто имате такве ставове какве имате, али се можда и не слажем са вама 100%. Старац Софроније је био изузетна личност, креативни сликар, и врло леп човек у младости. Јако маркантан, права мужевна лепота. Као што сам рекао, разумем ваше критике, јер и сам знам да је грегоријански/ново-јулијански календар проклет од Свеправославних сабора, међутим, ја старца Софронија јако волим, јер имам личну историју везану за њега.

Њему су приписивали да је подржавао Хитлера, да је због те подршке и истеран са Свете Горе итд.

 Да ли је то тачно, не знам, као што не знам да ли је он светитељ или не, од таквих питања сам опасно пострадао, и о томе бих хтео нешто да напишем, али прво желим да кажем нешто о старцу Јосифу Исихасти-Спилеоту.

Везано за изјаву да се њему "јављају анђели и да кажу да може да се служи и по новом календару".

Старац Јосиф Исихаста је служио по јулијанском календару, као и цела Света Гора. Никада није служио по грегоријанском, тј. по ново-јулијанском. И од старца Јосифа Исихасте су остале мошти. Његова лобања се налази у манастиру Светог Антонија Великог у Аризони. И старац Јосиф Исихаста је светитељ. У то нема сумње. Сам Бог га је прославио. Изјава да он говори о "новом" календару је за мене била изненађење.

Не знам да ли шира јавност зна, али старац Јосиф је био духовни син владике Матеја Брестењског. Владика Матеј је био духовни син светог Нектарија Егинског. Старац Јосиф је био Матејевац. Као и 95% Свете Горе тог периода. Јер владика Матеј, док је још био монах, уживао је велики углед на целој Светој Гори.

Наш отац Јустин га је јако ценио. Слао је и Атанасија и Иринеја Буловића у Каретеју, иако они нису волели тамо. Чини ми се да је био монах у Симонопетритском манастиру. Међутим, пошто је Хризостом Кавуридис Флорински, дао оставку на место епископа, и вратио се у државну Цркву Грчке, отприлике се умировио као наш владика Атанасије, и постао "бивши епископ", владика Матеј је прекинуо општење са њим, и остао сам.

Да не дужим од томе, старац Јосиф се онда придружио Флоринском Синоду, а после почео да помиње цариградског патријарха, и да буде у пуном општењу са њим. То је било пре скидања анатема 1965. Старац Јосиф се упокојио на Успење Пресвете Богородице 1959.г.

У једном свом писму, старац Јосиф говори о владици Матеју, како је имао виђење да је скренуо са правог пута итд.

То су све сложене прилике за тумачење, јер виђења, снови, то су неухватљиве ствари. Колико је то ствар танана, говори у прилог и то што је Јефрем Катунакијски остао у старокалендарском Синоду, док старац Јосиф није, а живели су заједно, један до другог.

Оно што шира јавност такође не зна, јесте да су старци Пајсије и Порфирије истерали старца Јефрема Аризонског, духовног сина старца Јосифа, са Свете Горе.

 Старац Јефрем је 1989.г отишао за Америку да прави манастире, међутим, пошто му тадашњи цариградски патријарх Димитрије није дао благослов, старац Јефрем је прешао у Руску Заграничну Цркву.

 И Руска Загранична Црква је до дан данас, старокалендарска, у еклисиолошком смислу. То значи да они званичне патријаршије "светског Православља", не признају, тј.говоре да су оне у јереси.

Старац Јефрем је због тога скандала, да један Грк прелази у Руску Цркву, одмах био позван назад, и све до 1995.г. био у Солуну под епитимијом.

После је отишао за Америку, и изградио двадесетак манастира, и у свим тим манастирима се служи по ново-јулијанском календару.

Дакле, и старац Јефрем је служио тако.

Са друге стране, Руска Загранична Црква је дала толико светитеља, а она није канонска у формалном смислу речи. 

Највише имам против старца Пајсија, јер је он устао на равноапостолног светитеља Божијег, на светог Саву Српског.

 Ви сте већ писали о томе, али треба поновити, да је свети Сава добио манастир Хиландар од византијског цара, и да је Хиландар био независан од управе Свете Горе, од протата и прота, и да се у Хиландару служи по ХИЛАНДАРСКОМ типику, а не по Студитском, који је у ствари типик Светог Саве Освећеног, који је надограђен кроз векове.

Хиландар је у време светог Саве био српски манастир.

Данас, тј.од 1991.г. Хиландар је грчки манастир, у коме се не служи по ХИЛАНДАРСКОМ типику, али постоји унутрашње правило да се служи на црквенословенском/српском док се број монаха Срба не снизи испод неке цифре, не знам тачно које.

Старац Пајсије је као змија био против Хиландара, и да се Хиландар разликује од других светогорских манастира.

Треба погледати само у Хиландарском типику каква проклетства Свети Сава баца на оне који се дрзну да промене Хиландарски типик у Хиландару. 

Треба рећи, да ми не знамо да ли постоје мошти старца Порфирија и старца Пајсија. Због таквих мисли, и сумњи у то да ли су поменути светитељи или не, ја сам опасно пострадао, све док нисам то исповедио и од тада не размишљам више о томе. Није моје да говорим ко јесте а ко није светитељ, без обзира на познате чињенице и на то шта је истина. Ако њихове мошти постоје, ја ћу први да се поклоним њиховим моштима. Али, ако не постоје, не треба да нас лажу.

Интересантно је да Матејевци говоре да су од владике Матеја остале мошти, Флоринци говоре да су од владике Хризостома остале мошти, од свих познатих стараца су остале мошти. Чак и Гишкина сестра каже да су од Гишке остале мошти. Човек не може да остане паметан поред свих тих информација.

Поента свега овога што сам написао је да је ђаво на маестралан начин разбуцао Цркву, и то се види, саслуживање са јеретицима, помињање расколника, чак и са другим религијама, брисање истине, убацивање сумње у све што је свето, шта је то ако не дело ђавола?

Многи од поменутих стараца су своје изборе вероватно правдали послушањем. Тешко да нису знали да је је грегоријански календар проклет. Али да би направили манастире, и да би подигли братство, пристајали су да се повинују цариградском епископу, који је то од њих захтевао. Неки можда и да би по смрти били проглашени светитељима.

Познато је да је Хризостом Пападопулос умро у лудници, јер је увео ново-јулијански календар у Атинску архиепископију.

И хтео бих да завршим ово писмо речима Александра Каломироса, ако Православна Црква признаје свете тајне Римокатолика, зашто врши миропомазање над римокатоликом који жели да се присједини Православној Цркви? Јер да заиста признаје свете тајне, не би се вршило миропомазање. Иако се крштење не врши да се не би понављала обредна-телетургичка димензија свете тајне крштења, што је пракса данас, али та пракса је била другачија у прошлости, и вршило се и крштење поред миропомазања.

Имао сам потребу да напишем ово писмо, и да изговорим оно што ми је на души.