Старац Порфирије Кавсокаливит канонизован је током заседања Синода Константинопољске патријаршије у Истанбулу, 27. новембра 2013. године. Ово је прва индикативна чињеница - за светитеља га је прогласила патријаршија која је оличење јереси и раскола.

Међутим, одлуку о његовом прибројању лику светих званично су прихватиле и у своје календаре уврстиле и све остале Помесне Православне Цркве, укључујући и Београдску патријаршију.

ЗАШТО ГА ЦЕНЕ ЦРКВЕНИ МОДЕРНИСТИ (НОВОТАРЦИ)

Црквени модернисти (и либерални кругови унутар Православне Цркве) посебно цене и истичу старца Порфирија Кавсокаливита због његовог специфичног, благог (млаког) и чисто психолошког приступа духовном животу (слично Владети Јеротићу). Његове духовне поуке о љубави и праштању су, заправо, сентиментални модернизам, који замагљује и негира строга канонска правила

1. Нагласак на љубави, а не на одговорности

Светоотачки монашки приступ ставља акценат на борбу против греха, пост, молитву, подвиг и константно самопреиспитивање и самоукоревање, односно покајање. Порфирије је нудио потпуно другачију перспективу:

Говорио је да се против таме (греха) не бори тако што се удара по њој, већ тако што се упали светло (Христос) („хокус-покус“ или инстант спасење).

Сматрао је да фокус на сопствене грехе може довести до неурозе и очаја. Замислите! А јеванђељска проповед (и Светог Јована и Господа Христа) почиње речима „Покајте се, јер се приближило Царство Небеско!“ Уколико фокус није на гресима, за шта се онда треба покајати?!

Модернисти ово виде као ослобађање од „кривице“ и "здравији приступ вери" који је близак савременој психологији, док је од јеванђељског учења далеко светлосним годинама.

2. Прихватање психологије и науке

За разлику од неких традиционалних духовника који су сумњичави према секуларној науци, Порфирију то није било страно:

Имао је дубоко разумевање за људску психу, менталне болести и утицај подсвести.

3. Отвореност према свету (Космополитизам)

Порфирије није био пустињак који се уздиже духовно лествицом личних подвига уз садејство Благодати Духа Светога, попут древних Отаца:

Живео је у центру Атине, гледао телевизију, пратио вести и био у току са технолошким напретком.

Говорио је да се светост може достићи свуда — на улици, у канцеларији, у браку — а не само у манастиру.

4. Критика формализма и „плитке“ религиозности

Модернисти се грчевито боре против доследног  праћења црквених правила. Порфирије је делио сличне ставове. За њега је држање црквених правила био „магијски“ приступ вери.

 „СТАРАЦ“ ПОРФИРИЈЕ И УЧЕСТАЛОСТ ПРИЧЕШЋИВАЊА

„Старац“ Порфирије припада духовној струји која је у XX веку у Грчкој (нарочито под утицајем кољиварске традиције, али и каснијих новотарских „духовника“) наглашавала чешће причешћивање него што је то било уобичајено у XIX и почетком XX века. У том смислу, он није усамљен; сличне нагласке налазимо и код старца Јакова Цаликиса, старца Емилијана Симонопетрита и других.

Међутим, сасвим је оправдано приметити а пропо Порфиријевог исказа о причешћу (овде:): ако се говори „да сви треба да приступе“, а не помене се традиционална евхаристијска припрема (пост, покајање, обавезна исповест, молитвено правило, помирење са ближњима), постоји опасност да слушалац стекне утисак да ти услови више нису важни. А новотарци управо то и користе.

У раној Цркви, на чију се праксу модернисти позивају, многи су се причешћивали на свакој Литургији, али је то подразумевало веома строг хришћански живот и јавну дисциплину покајања (треба само погледати колико година су трајале епитимије за тешке грехове!). Касније, када је духовни живот ослабио, развила се пракса ређег причешћивања уз озбиљну припрему. Свети Оци не говоре само о учесталости, већ пре свега о достојности и покајању.

ДУХОВНА ПРАКСА КОЈА НИЈЕ ПРАВИЛО

Многи савремени заговорници сваколитургијског причешћивања често се позивају управо на старца Порфирија и старца Пајсија. Међутим, њихов лични духовни опит не може се једноставно претворити у опште правило за све вернике, нити се из њега може извести закључак да су пост и духовна припрема постали непотребни.

Данас често позива на поједине Светитеље и духовнике, а ретко се упоређују њихове поуке са целокупним православним предањем.

СВЕТИ НИКОДИМ СВЕТОГОРАЦ И СТАРЦИ ПАЈСИЈЕ И ПОРФИРИЈЕ

1. Свети Никодим Светогорац (1749–1809)

Свети Никодим је најчешће навођен као заступник честог причешћивања, нарочито због дела „О непрестаном причешћивању Светим Христовим Тајнама", које је написао са Светим Макаријем Коринтским.

Међутим, често се превиђа да Никодим никада није учио:

1. да се верник причешћује без поста;

1. да исповест није потребна;

1. да је довољно само присуствовати Литургији.

Напротив.

У својим другим делима („Пидалион", „Невидљива борба", „Духовне вежбе") он непрестано наглашава:

1. покајање,

1. испитивање савести,

1. борбу против страсти,

1. послушност духовнику,

1. пост,

1. молитву.

Код њега је често причешћивање плод подвига, а не замена за подвиг (овде: и овде:)

2. Пајсије Светогорац

Старац Пајсије готово никада није говорио о броју причешћивања.

Његов главни нагласак био је:

„Нека духовник одреди."

Он није правио опште правило.

Једном човеку саветовао је да се причешћује чешће.

Другоме ређе.

Трећем је говорио да најпре исправи живот.

Другим речима, код Пајсија не постоји нека врста „евхаристијског активизма".

Истина је да је за њега покајање било испред свега.

3.  Порфирије Кавсокаливит

Порфирије много више говори о љубави према Христу.

Он каже:

„Христос нас позива."

„Христос жели да будемо сједињени са Њим."

Он не улази у детаље припреме. За њега је то секундарно.

И управо ту настаје проблем.

4. Како су њихове речи касније тумачене

Током последњих деценија појавио се новотарски покрет који се залаже за:

1. причешћивање на свакој Литургији;

1. минималан или никакав евхаристијски пост;

1. веома ретку исповест;

1. одбацивање молитвеног правила пред Причешће.

Тада су као аргумент почели да се наводе:

1. Свети Никодим,

1. "Свети" Порфирије,

1. "Свети" Пајсије.

Али се – као што смо већ рекли - веома често занемарује њихов целокупан духовни живот и контекст у коме су говорили.

5. Разлика између Никодима и савремених тумачења

Ово је, по нашем мишљењу, суштинско.

Свети Никодим говори отприлике овако:

Ко живи покајнички, ко се подвизава, ко је благословен од духовника — не треба да се лишава Причешћа.

Док неки савремени богослови говоре:

Пошто је Литургија заједничка трпеза, сви треба да приступе.

То није исто.

Код Никодима је услов подвиг.

Код модернијих тумачења услов постаје само присуство на Литургији.

6. Шта каже древно предање Цркве?

Када читамо:

1. Светог Јована Златоуста,

1. Светог Василија Великог,

1. Светог Теодора Студита,

1. Светог Симеона Новог Богослова,

видимо да они истовремено говоре две ствари:

1. није добро без разлога избегавати Причешће;

1. још је опасније приступати недостојно.

Ове две истине никада нису раздвајали.

7. Суштина

Свето Причешће је центар хришћанског живота и то нико никада није доводио у питање.

Али припрема за причешће је обавезна, и није пука формалност (и то по нашем, светосавском предању, заснованом на Типику). Пост, молитва, покајање, испитивање савести и, када је то потребно, исповест и благослов духовника представљају органски део евхаристијског живота. Учесталост причешћивања не може се одвојити од духовног стања и подвига.

Код Светог Никодима, а још више код старијих Отаца, позив на чешће причешћивање никада није био позив на умањење подвижничког предања. Напротив, што је Причешће било чешће, то је живот верника требало да буде пажљивији и покајнији.

ПОРФИРИЈЕВ ОДНОС ПРЕМА ПАПСКОМ ТЗВ. „НОВОМ“ КАЛЕНДАРУ И КАЛЕНДАРСКОМ ПИТАЊУ

За њега је календар био ствар административне и астрономске природе, а не догматско питање од којег зависи спасење. Говорио је да се истинска црквеност мери послушношћу Цркви и њеним епископима, а не пуким датумима.

Служење по новом календару без гриже савести

Када је постављен за капелана у Поликлиници у Атини, од 1940. године, Порфирије је без икаквог унутрашњег конфликта служио литургије и делио свете тајне народу пратећи званични – папски - календар Грчке цркве.

Чињеница је да је он 30 година служио по новом календару у Поликлиници у Атини, причешћивао народ и био плаћан од стране државне (новокалендарске) цркве.

То је слично као што су и други познати грчки духовници XX века – старац Пајсије, старац Јаков Цаликис, старац Јефрем Катунакијски – остали у оквиру Грчке цркве.

 „Поучна“ анегдота о "Божанском сату"

Постоји забележено сведочанство где је старац Порфирије сликовито објаснио календарско питање једном вернику који је био у дилеми. Рекао је да је календар као сат који људи подешавају:

„Ако званична Црква одлучи да помери казаљке сата напред или назад, ми идемо са Црквом јер нас она води Христу. Христос не гледа у календар, Он гледа у срце.“

За старца Порфирија (али и Пајсија) је небитно што те „казаљке на сату“ није померила Црква, већ светска кабала преко свог послушника патријарха цариградског Мелетија Метаксакиса и његових присталица.

За Порфирија (али и Пајсија) нема везе што су Јулијански календар усвојили Свети Оци и црквени живот се вековима кретао по њему, нема везе што су се јеванђељски догађаји заправо одвијали по њему, нема везе што га је папа намерно мењао како би се одвојио од слављења у исто време са православнима, нема везе што је у то време Православна Црква АНАТЕМИСАЛА папске измене – то њима није важно!

ЗАКЉУЧАК

Суштина Порфиријевог учења је да се не треба борити против греха директно, већ само пунити душу Христом, заправо је антиподвижништво и источњачки мистицизам преобучен у православне термине. Порфирије је проповедао јефтину љубав без истинског подвига, поста и држања канона. Све је то јасно изражено у књизи „Живот и поуке старца Порфирија“ (често издавана и као „Подвижник љубави“).

Истински ревнитељи на Светој Гори, Есфигменци (старо братство), који су прекинули општење са свим осталим манастирима који су остали верни Фанару,   сматрали су Пајсија у његовој келији и Порфирија док је боравио на Атосу заправо издајницима и својим највећим идеолошким противницима.

Главни аргумент зилота (=ревнитеља Вере) јесте да нико ко је у општењу са јереси екуменизма не може бити свет. Пошто су се Порфирије и Пајсије молили на литургијама где се помињао цариградски патријарх - архијеретик, зилоти тврде да су они аутоматски отпали од Православља. Есфигменци сматрају да сва „чуда“, „пророчанства“ и „прозорљивост“ која су долазила од ова два старца не долазе од Бога, већ су „демонска обмана“ (прелест) како би се верни народ преварио и остао заједници са екуменистичким (латиномислећим) јеретицима.