КАНОНСКИ СТАТУС УКРАЈИНСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

1. Шта се догодило у Теофанији?

Маја месеца 2022. у манастиру Светог Пантелејмона у Теофанији код Кијева, три месеца након почетка рата између Русије и Украјине, одржан је Сабор Украјинске Православне Цркве (УПЦ). На овом Сабору, којим је председавао митрополит Онуфрије, учествовали су архијереји, свештенство, монаштво и мирјани.

Кључна тачка одлуке овог Сабора гласи да је Сабор усвојио измене и допуне Устава УПЦ које „сведоче о пуној самосталности и независности Украјинске Православне Цркве“. Истовремено је Сабор изразио неслагање са ставом патријарха Кирила о рату у Украјини.

КАНОНСКИ СТАТУС УПЦ ПРЕ ТЕОФАНИЈЕ

До тада је статус УПЦ био заснован пре свега на основу одлуке Сабора РПЦ и Грамате патријарха Алексија II из 1990. године, којом је Украјинској Цркви дата веома широка самосталност.

Устав РПЦ је УПЦ дефинисао као:

1. „самоуправну Цркву с правима широке аутономије“.

То значи да је еклисиолошка структура била отприлике:

1. РПЦ - Московски патријарх - УПЦ - митрополит Кијевски.

Према том поретку, митрополит Онуфрије није био предстојатељ аутокефалне Цркве.

ПРЕСТАНАК ПОМИЊАЊА РУСКОГ ПАТРИЈАРХА

Постоје две формуле којима је поглавар УПЦ митрополит Онуфрије помињао свог поглавара руског патријарха. Једна (канонска) била је до Теофаније, а друга (неканонска) после.

До Теофаније:

„Великого господина и отца нашего Кирилла, Святейшего Патриарха Московского и всея Руси…“

Еклисиолошка порука:

1. Он је мој непосредни предстојатељ.

После Теофаније:

Митрополит Онуфрије је 29. маја 2022. у Кијево-Печерској лаври поменуо патријарха Кирила, али не више као „великог господина и оца нашег“, него га је навео у диптиху предстојатеља Помесних Цркава. Такав начин помињања карактеристичан је за односе предстојатеља аутокефалних Цркава.

Постављање патријарха Кирила у ред предстојатеља других Помесних Цркава било је  много више од промене „стила помињања“.

После Теофаније практично се појављује друга логика:

1. митрополит Кијевски - патријарх Московски као један од предстојатеља Помесних Цркава.

Дакле, не негира се његово свештенство или патријарашко достојанство, али се мења еклисиолошки однос према њему.

То је много више од „изостављања имена“.

После Теофаније:

1. патријарх Кирил се појављује у низу:

„Антиохијског… Јерусалимског… Московског…“

Еклисиолошка порука:

1. Он је предстојатељ једне друге Помесне Цркве.

То је суштинска промена.

ТЕНДЕНЦИЈА КА РАСКОЛУ

Догађај од 29. маја 2022. може се посматрати на два паралелна нивоа.

На првом нивоу:

Митрополит Онуфрије није рекао:

1. „Патријарх Кирил је јеретик.“

1. Није прекинуто евхаристијско општење.

1. Није проглашена анатема.

1. Није изречена формална осуда РПЦ.

Зато не можемо рећи да је само тим чином настала потпуна расколничка заједница.

Али на другом нивоу:

1. Литургијски је измењен однос предстојатељства.

И то непосредно после Сабора који је прогласио „пуну самосталност и независност“.

Зато су ова два догађаја:

1. Теофанија 27. маја - промена Устава

и

1. Литургија 29. маја - промена помињања

1. једна логичка целина.

РАСКОЛ ИЛИ ПРЕЋУТНО САМОПРОГЛАШЕНА АУТОКЕФАЛНОСТ?

Ако под расколом подразумевамо прекид евхаристијског општења, онда се не може једноставно рећи да је 27. маја 2022. УПЦ ушла у раскол.

УПЦ није престала да служи Литургију, није анатемисала РПЦ, није прогласила патријарха Кирила лишеним чина, нити је прекинула евхаристијско општење са РПЦ на начин на који расколничке групе обично поступају.

Штавише, сама Московска патријаршија тада није донела одлуку којом би УПЦ прогласила расколничком.

Али ако под расколом подразумевамо једнострано нарушавање канонског поретка:

онда је ситуација далеко проблематичнија.

Јер је УПЦ:

1. прогласила „пуну самосталност и независност“;

1. променила Устав;

1. престала да патријарха Кирила помиње као свог „господина и оца“;

1. почела да га помиње на начин карактеристичан за предстојатеље аутокефалних Цркава;

1. при том није добила формални томос о аутокефалији од Цркве-мајке.

Теофанија је практично једнострана фактичка деекспликација дотадашњег односа УПЦ према Московској патријаршији.

Један савремени аналитички опис је управо говорио о „сивој зони“: УПЦ је фактички почела да делује као независна Црква, али без решеног питања њеног канонског признања као аутокефалне Цркве.

КАКО ЈЕ ОДГОВОРИЛА МОСКВА

Московски Синод је 29. маја 2022. управо зато заузео занимљив став: није одмах прогласио одлуке Теофаније расколничким, него је рекао да се нове измене Устава морају проучити у односу на Грамату из 1990. и Устав РПЦ, јер према Уставу РПЦ такве измене треба да буду представљене на одобрење Московском патријарху. Другим речима, ако је за промену статуса потребно одобрење вишег црквеног органа, онда једнострана одлука нижег органа сама по себи не производи пуно канонско дејство. То је класичан проблем црквеног права: може ли један црквени орган сам да промени сопствени статус унутар шире Цркве?

Синод је изразио жаљење због престанка помињања патријарха Кирила у неким епархијама УПЦ и рекао да је то већ довело до подела унутар саме УПЦ, при чему је упућен и позив на 15. правило Двократног сабора.

Истовремено, Синод није рекао:

„УПЦ је сада расколничка.“

Напротив, потврдио је њен статус и оставио питање измена Устава за даље разматрање.

А шта каже 15. правило Двократног сабора?

Овде морамо бити посебно пажљиви.

Правило не каже да је свако престајање помињања аутоматски раскол.

Оно говори о случају када се неко одваја од свог предстојатеља пре саборске осуде, због тога што предстојатељ „јавно проповеда неку јерес“.

У таквом случају правило прави изузетак за оне који се одвајају од таквог епископа, јер они „нису осуђивали епископе, него псеудоепископе и лажне учитеље“.

Али управо зато је важно што је Синод РПЦ 2022. сматрао да прекид помињања патријарха Кирила у неким епархијама није био оправдан применом овог правила.

Другим речима:

15. правило не даје УПЦ општу канонску дозволу да једнострано преобликује свој однос према свом предстојатељу.

АУТОКЕФАЛИСТИЧКА ЕКЛИСИОЛОГИЈА

Није проблем само што је Онуфрије престао да помиње Кирила као свог „господина и оца“.

Да је само престао да га помиње, могли бисмо рећи:

„Ово је прекид помињања.“

Али он је урадио нешто друго:

1. он је патријарха Кирила преместио у другу еклисиолошку категорију.

То је много значајније.

Практично:

1. није само уклоњена веза — створен је нови однос.

И то је оно што бих назвао литургијским пројављивањем аутокефалистичке еклисиологије.

ЈОШ ЈЕДАН ВЕОМА ЗАНИМЉИВ ДЕТАЉ - МИРОВАРЕЊЕ

Сабор у Теофанији није само говорио о „пуној самосталности и независности“, него је разматрао и обнављање мироварења у УПЦ.

То је важно зато што је мироварење историјски повезано са аутокефалним статусом Цркве.

Дакле, истовремено имамо:

1. „пуну самосталност и независност“

2. уклањање из Устава одредби које су изражавале везу са РПЦ

3. питање сопственог мироварења

4. промену начина помињања патријарха Кирила

Све четири ствари иду у истом еклисиолошком правцу.

СУШТИНА

Начин на који је митрополит Онуфрије 29. маја 2022. поменуо патријарха Кирила представљао је литургијско пројављивање новог еклисиолошког односа према Московској патријаршији: патријарх Московски више није поменут као непосредни предстојатељ и 'господин и отац' митрополита Кијевског, него као предстојатељ друге Помесне Цркве. Будући да је та промена уследила непосредно после Теофанијског сабора који је прогласио 'пуну самосталност и независност УПЦ, она се може тумачити као снажан показатељ фактичког кретања ка аутокефалном статусу, иако формални томос о аутокефалији није проглашен.

И додали бисмо још нешто: чињеница да је РПЦ истога дана изричито инсистирала да статус УПЦ остаје заснован на Грамати из 1990. и да промене њеног Устава морају бити испитане у односу на Устав РПЦ, показује да су Москва и Кијев после 27. маја 2022. фактички имали две различите еклисиолошке интерпретације истог догађаја.

ВАЖНОСТ 34. АПОСТОЛСКОГ ПРАВИЛА

1. Шта уопште уређује 34. апостолско правило?

Суштина правила је да епископи једне области треба да признају првог међу собом, да га сматрају својим поглаваром и да без њега не предузимају значајније послове који се тичу целе области; истовремено, први не сме ништа предузимати без сагласности осталих епископа.

Дакле, правило успоставља двоструки принцип:

1. први без осталих — не;

1. остали без првог — такође не.

То је древни канонски образац саборности.

Али овде треба направити једну важну ограду: 34. апостолско правило само по себи не говори о односу аутономне Цркве према њеној Цркви-мајци. Зато га не можемо механички применити као да је патријарх Московски „први епископ украјинске области“. Његова важност је посредна — оно нам показује какав је канонски принцип односа првог и осталих, док конкретан статус УПЦ морамо утврдити из њених канонских аката и статута.

И ту долазимо до суштине и резимеа:

2. Шта је био канонски положај митрополита Онуфрија?

1. Пре Теофаније, УПЦ није била аутокефална Црква.

Њен статус је произлазио из акта Московске патријаршије из 1990. године. Устав РПЦ је УПЦ називао Црквом са „правима широке аутономије“, док је избор митрополита Кијевског имао посебан однос према Московском патријарху и Светом синоду.

Зато је постојао следећи поредак:

1. Руска Православна Црква

1. Московски патријарх као предстојатељ Цркве-мајке

1. Украјинска Православна Црква

1. митрополит Кијевски

Митрополит Онуфрије, дакле, није био „поглавар аутокефалне Цркве“ у смислу у ком су то били, рецимо, патријарх Московски, патријарх Српски или патријарх Румунски.

3. Шта се онда догодило 27–29. маја 2022?

Овде је редослед догађаја веома важан.

• 27. маја

Сабор УПЦ у Теофанији проглашава:

1. „пуну самосталност и независност“

1. и уноси измене у Устав.

• 29. маја

На Литургији митрополит Онуфрије више не помиње патријарха Кирила:

„Великого господина и отца нашего…“

1. него га ставља у диптих предстојатеља Помесних Цркава.

Ово није само временска случајност.

Прво је промењена еклисиолошка декларација, а затим је њена последица показана у литургијском поретку.

4. Зашто је то канонски значајније од самог изостављања имена?

Зато што је постојала трећа могућност.

Митрополит Онуфрије је могао рећи:

„Због рата и изјавâ патријарха Кирила, привремено га не помињемо.“

То би било питање прекида помињања.

Али он је учинио нешто друго:

1. патријарха Кирила је укључио у диптих предстојатеља Помесних Цркава.

То значи да је проблем престао да буде само:

1. „Да ли помињемо патријарха?“

и постао:

1. „У каквом се еклисиолошком односу према њему налазимо?“

То је много дубље питање.

5. „Поглаваре Помесних Цркава може да помиње само поглавар аутокефалне Цркве.“

Зато је чин митрополита Онуфрија производио једну веома необичну ситуацију:

1. митрополит који формално није добио аутокефалију понашао се литургијски као предстојатељ Цркве која је већ аутокефална.

И то је управо оно што бисмо назвали фактичким аутокефалистичким поступком.

6. Али ту се појављује још једна важна канонска последица

Ако је митрополит Онуфрије патријарха Кирила ставио у категорију предстојатеља друге Цркве, онда је он самим тим морао претпоставити:

УПЦ више није у истој Цркви са Московском патријаршијом у дотадашњем смислу.

Јер иначе је логика тешко одржива.

Не можете истовремено тврдити:

1. „Патријарх Московски је мој надлежни предстојатељ“

и:

1. „Патријарх Московски је предстојатељ друге Помесне Цркве.“

То су две различите еклисиолошке категорије.

7. Ту се 34. апостолско правило може применити као принцип

апостолско правило претпоставља видљиви поредак првог и осталих епископа.

У нашем случају питање није да ли је патријарх Кирил „први“ у неком апстрактном смислу.

Питање је:

1. ко је канонски први у односу на УПЦ?

До Теофаније је одговор био:

Московски патријарх — у оквиру односа РПЦ и УПЦ утврђеног Граматом из 1990.

После Теофаније, литургијска пракса даје други одговор:

1. Московски патријарх више није први у односу на УПЦ; он је први само у својој Цркви.

1. То је фактичка промена еклисиолошког поретка.

8. А шта онда са „самосталношћу“ УПЦ?

Ту се јавља занимљива могућност.

Могло би се рећи:

„УПЦ је само проширила своју самосталност, али није прогласила аутокефалију.“

Међутим, проблем настаје зато што је начин помињања патријарха Кирила последица много дубље промене.

Ако је он и даље канонски надлежни предстојатељ Цркве-мајке, онда би природно било очекивати да буде помињан као такав.

Ако се, међутим, помиње као један од предстојатеља других Помесних Цркава, онда се литургијски исповеда другачији статус.

Зато се може говорити о фактичкој аутокефализацији без формално проглашене аутокефалије.

9. Где се ту уклапа 15. правило Двократног сабора?

Овде је потребна велика опрезност.

правило дозвољава прекид помињања предстојатеља пре саборске осуде у случају када он јавно проповеда јерес.

Али постоји битна разлика:

1. политичко неслагање, па чак и веома тешко неслагање са изјавама предстојатеља, није исто што и јавна проповед јереси.

1. Зато се 15. правило не може користити као опште оправдање:

1. „Не слажемо се са патријархом - престајемо да га помињемо.“

1. Мора постојати оно што правило изричито тражи — јавна проповед јереси.

1. И управо због тога је позивање на 15. правило у украјинском случају спорно.

10. А шта ако је митрополит Онуфрије сматрао да патријарх Кирил више није његов предстојатељ?

Онда се поставља следеће питање:

1. ко је то канонски утврдио?

Ако УПЦ није добила аутокефалију од Цркве-мајке, а није било ни саборског акта који је променио њен статус уз сагласност надлежне Цркве, онда митрополит Онуфрије није могао својим литургијским поступком сам створити нови канонски статус.

Ово је веома важно:

Литургијски поредак изражава канонски статус; он га не може самостално створити.

Другим речима:

1. ако је УПЦ била аутономна — митрополит Онуфрије није могао самим начином помињања постати поглавар аутокефалне Цркве.

1. Ако је то учинио, онда је литургијска пракса претекла канонско-административно решење.

11. И зато бисмо направили разлику између три степена

I — канонски прекид помињања

Неко престаје да помиње предстојатеља, али не мења свој еклисиолошки статус.

То само по себи још није нужно раскол.

II — фактичко одвајање

Поред престанка помињања долази:

1. промена Устава,

1. одбацивање дотадашње зависности,

1. ново одређење статуса,

1. литургијско третирање дотадашњег предстојатеља као предстојатеља друге Цркве.

Овде већ долазимо до веома озбиљне расколничке тенденције.

III — формални раскол

Постоји јасно канонско одвајање, прекид евхаристијског општења и/или саборска осуда и проглашење расколничког статуса.

За ово не можемо рећи да се догодило 29. маја 2022.

12. Зато бисмо Теофанију и поступак митрополита Онуфрија оценили овако:

Теофанијски сабор није формално прогласио аутокефалију УПЦ, нити је 29. маја 2022. самим чином промене помињања патријарха Кирила успостављен формални раскол. Међутим, измена начина помињања патријарха Московског, његово премештање из категорије непосредног предстојатеља у категорију предстојатеља друге Помесне Цркве, представљали су литургијски израз новог еклисиолошког схватања статуса УПЦ. У споју са одлукама Теофанијског сабора о 'пунoj самосталности и независности', то представља јасан показатељ фактичког кретања ка аутокефалији, без формалног томоса о аутокефалији.

ПОСЛЕ СВЕГА РЕЧЕНОГ, ЈАСАН ЈЕ ЦИЉ ПОСЕТЕ БИСКУПА ГРГУРА МИТРОПОЛИТУ ЕВЛОГИЈУ

Ако се прихвати да је ова промена литургијског помињања била фактички израз аутокефалистичке еклисиологије, онда подршка таквој еклисиологији од стране архијереја једне друге Помесне Цркве није више само „братска посета“ — него може постати питање да ли се тиме прећутно признаје статус који та Црква канонски још није стекла.

То нам омогућава да врло прецизно мапирамо и недавну посету бискупа Гргура митрополиту Евлогију: не кроз питање да ли је посета дозвољена (јесте), него да ли су речи, богослужбени поступци или заједничко саопштење представљали признање УПЦ као аутокефалне Цркве.

Ту се, по нашем мишљењу, налази права канонска тежина целог случаја.

Одлазак у Украјину бискупа Гргура је уперен против канонског јединства РПЦ и УПЦ и усмерен је на аутокефализацију УПЦ, што може бити искоришћено и као преседан за поступак аутокефализације „ЦПЦ“ или „Косовске цркве“...