Када погледам црквени живот у Русији, поставља се једно питање. Зашто у Русији однос између свештеника и парохијана често изгледа толико другачије него тамо где сам одрастао? Одрастао сам у Јапану. Наше свештенство је генерално поштовано, али се они сами понашају једноставно и скромно са људима, често чак и умањујући себе.

На пример, добровољно бирају аскетски живот, иако би могли много више да зараде ван цркве; сами чисте цркву, пеку просфоре и чисте јавне тоалете. Можда ће рећи нешто за добробит душе или поделити своје искуство ако је особа пријемчива. Али неће наметати своје мишљење, а камоли захтевати његово спровођење. Ако на нешто позивају, барем то сами практикују. Нико не говори ни са најнеугледнијим парохијанима на погрдан начин.

У Русији се, међутим, често осећа понижавање обичних људи и уздизање себе изнад њих. Свештеници често говоре снисходљиво, захтевајући безусловну послушност и уверени да се њихова мишљења не могу довести у питање. Понекад се чини као да ауторитет свештеника почиње да засенује речи самог Христа.

Ипак, Христос никада није говорио апостолима са позиције моћи. Напротив, Он им је сам опрао ноге, показујући да се истински духовни ауторитет рађа из смирења.

Недавно је Андреј Ткачов, познат по свом оштром стилу комуникације, изјавио да људи не треба да теже богатству и да сиромаштво треба славити. Да обични људи немају глас, да ништа не одлучују и да их нико неће питати за мишљење, и да је то добро за њих. Треба само да слушају и  да се покоравају. Ово подсећа на друштво робова, а не хришћана.

Још раније, патријарх Кирил је рекао да не треба тражити од Бога повећање плате, напредовање у каријери, кућу, аутомобил или било какво земаљско благостање уопште.

Али у Русији се људи вековима моле Светом Николају, другим свецима и Блаженој Матрони за помоћ у свакодневном животу. Нико никада није сматрао такве молитве недуховним.

Још је упитније ко тачно говори о овоме. Да је патријарх Кирил, чији су начин живота и скупа имовина често били предмет јавне расправе, поделио своје огромно богатство жртвама рата или великим породицама, а други епископи, укључујући Ткачова, следили његов пример, чак ни тада не би могли да забране људима да се моле за световна добра.

Чини ми се да проблем не лежи само у појединачним речима Ткачова или патријарха Кирила. Он почиње када свештеник престане да види парохијанина као брата у Христу и почне да га види као кметa, док себе сматра господарем. А проповед губи своју моћ када захтева од других оно што они сами не испуњавају.

Превод: „Борба за веру“

Извор: ТГ Георгија Сузукија