„Свети Цар Николај II је лично написао и потписао Манифест абдикације“

 Увод "Борбе за веру":

Јуче је сајт „Москва Трећи Рим“, водеће гласило руских царебожника, у веома љутитом тону, објавио текст против оних који тврде да цар Николај Други Романов није добровољно потписао абдикацију (или да је на документу одречења његов потпис фалсификован ).

И сад наступа колосална контрадикција:

Руси са тог сајта, који се називају царебожници, јер цара Николаја називају "искупитељем", попут Христа (чиме хуле на Христову искупитељску жртву, јер испада да она није била довољна, па је тек жртва цара Николаја Другог искупила руски народ)¹, који на сваких неколико објава пишу „Господару, опрости нам!“, као да су они криви за смрт цара Николаја и његове породице,  тврде да се он добровољно одрекао престола. А овде код нас, у Србији, имате људе који тврде супротно – да је на документу о абдикацији фалсификован потпис Николаја Другог!

Руски, српски и други царепоклоници, који оспоравају аутентичност документа абдикације, сматрају да признавање добровољне абдикације доводи цара Николаја у положај издајника руског народа, јер се одрекао самодржавне власти - од Бога му поверене - и предао народ у (не)милост богоборних револуционара. Царебожници са „Москва Трећи Рим“, напротив, тврде да се таквом причом цар директно оптужује за кукавичлук, јер би прикривање чињенице о добровољној абдикацији и својеручном потпису „указивало на то да је он ову информацију прикрио из страха од смрти за себе и своју породицу, тј. из страха од одмазде и смрти“.

Тамо где нема здраве вере и истинитих информација, већ се у закључивању поводи на основу личних осећања, долази до овако апсурдног стања.

Ево текста са сајта „Москва Трећи Рим“ (оригинални текст овде:):

+ + +

- Драга браћо и сестре у Христу! Свих 17 година нашег рада водили смо неуморну борбу против оних који презиру херојско дело нашег Светог Великог Цара-Искупитеља Николаја Александровича. Они ефикасно понижавају његово христолико дело и њега самог, као плашљивог Цара.

Сви ови Мултатулиси, врачари-тужиоци Поклонски (мисле на Наталију Поклонску, депутата и некадашње тужиоца на Криму, која је била велики поклоник цара Николаја Другог, па је потом постала вештица – нап. „Борба за веру“) и други испирачи мозгова тврде да он није ни написао ни потписао манифест о абдикацији којим је предао царство свом брату Михаилу. Наводно су то за њега урадили пучисти.

Али цар и његова породица су живели скоро годину и по дана након овог догађаја, чак и пре ритуалног погубљења. И нису одмах били у потпуном заточеништву и изолацији. После 2. марта 2017. године, цар Николај је наставио да се састаје са својом мајком, Маријом Фјодоровном, и састајао се са војним особљем, својим верним поданицима и слугама.

И нема ниједног доказа, ни у његовим мемоарима нити у кратким сведочанствима његових пријатеља или непријатеља, да је цар било коме од њих рекао да није абдицирао са престола нити потписао манифест. Да није потписао манифест, не би могао да о томе никоме не каже.

У супротном, прикривање ове чињенице би указивало на то да је он ову информацију прикрио из страха од смрти за себе и своју породицу, тј. из страха од одмазде и смрти. А то је хула на њега и на све Царске Мученике који су добровољно дали своје животе за Русију и свој народ, помрачен умом и срцем, који је отпао од Бога.

А ево још једног доказа који потврђује нашу исправност:

Из мемоара руског војног и јавног стручњака Александра Дмитријевича Нечволодова (1864-1938):

Страшна вест [о свргавању Николаја II], коју нам је Казнаков саопштио, оставила је на мене такав утисак да сам, након прегледа докумената послатих из нашег штаба војске, скинуо мач и рекао команданту корпуса:

„Цар је приморан да абдицира; окружен је издајницима. Не могу се покорити новом поретку ствари. Ухапсите мене!“

Н. Н. Казнаков је прихватио мој мач, ставио га на сто и одговорио:

„Поступајте како сматрате да је прикладно. Наравно, не желим да вас притискам, али размислите о томе. Знате колико волим Цара. Када је командант армије пре неколико сати саопштио ову страшну вест, осетио сам иста осећања која ви сада осећате. Али, након размишљања, дошао сам до закључка да не можемо исправити ову несрећу.

Размислите: ако напустите своју дивизију у таквом тренутку, то ће имати разарајући ефекат на трупе. Знате да морамо врло брзо покренути општу офанзиву. Чини ми се да ћете, ако останете на свом положају, учинити већу услугу домовини, а можда чак и Цару, него ако напустите своју дивизију.“

Увек сам поштовао витешки карактер генерала Казнакoва и морао сам да признам да су његове речи садржале горку, али праву истину: било је прекасно да покушам да променим ток догађаја. С друге стране, било је сасвим јасно да ако у тако критичном тренутку напустим дивизију којом сам командовао више од годину и по дана и са којом сам био повезан у толико битака, последице би биле катастрофалне.

Ипак, моје мисли су биле уз мог Цара. Желео сам да му помогнем, да му поверим свој живот и, падајући пред његове ноге, да му кажем да има одане слуге које би, само на његову реч, водиле његове храбре пукове против било ког непријатеља. Али, у том тренутку, да ли сам заиста могао било шта да учиним? Нисам знао где је Цар или да ли још увек постоји начин да му се придружим.

После неколико минута размишљања, рекао сам Н. Н. Казнакoву:

„Врло добро, остаћу за сада на челу своје дивизије и преузимам одговорност да објавим пуч трупама. Али молим вас да обећате да ме нећете задржати када будем сматрао да је потребно да одем и да ћете ми помоћи да пронађем начин да се придружим свом Господару.“

Казнаков ми је ово обећао. Затим сам отишао у штаб своје дивизије, прво наредивши телефоном да се сви команданти јединица окупе код мене у Станиславу до пет сати ујутру.

Потпуковник Николај Захарович Нејмирок ме је нестрпљиво чекао. Овај талентовани, скромни и изузетно храбри официр, већ три пута рањен, био је мој шеф штаба. За мене је био вредан и незабораван ађутант.

Испричао сам му о најновијим догађајима. Сузе су му засијале у очима, а он је прекинуо моју причу речима: „Ваша Екселенције, шта говорите? О, Боже!“

Затим смо читали манифесте и наређења. Читање Царевог манифеста дубоко нас је дирнуло својим дирљивим и узвишеним тоном. Познајући Цара, изјавио сам да је овај манифест могао написати само Он. Моја изјава је касније потврђена.

Напротив, наређења врховне команде која су пратила манифесте разочарала су ме: ниједан генерал-ађутант који их је потписао није сматрао потребним да убаци ни једну реч о томе чији монограм наставља да носи на својим еполетама.

Ови документи су остављали утисак да су се они који су их потписали лако прилагодили новом поретку и да се труде да успоставе исправан ток деловања. Лично, сматрао сам својом дужношћу да издиктирам следеће наређење потпуковнику Нејмироку. То је било подстакнуто осећајем сличним оном када се одаје последња почаст вољеној особи.

Ево његовог садржаја. (Види фотографије)

Нечволодов А. Д. / „Император Николај II и Јевреји“ // Приредила и написао предговор О. А. Платонова. Пер. са француским. Н. Тихонов. Изд. 2. — М.: „Институт руске цивилизације“, „Родна земља“, 2013. стр. 12-14

 _______

1 Руска православна црква и православна теологија ово учење о "цару искупитељу" оштро осуђују и сматрају га јересцом, зато што је Господ Исус Христос тај који је принео жртву за спасење читавог човечанства, док царебожници лик и страдање Николаја II неприродно изједначавају са самом Христовом жртвом.