„МАСКЕ ДОЛЕ:

ДУХОВНА И КАНОНСКА ПРОЦЕНА ПАДА КРИПТОЈЕРЕТИКА И ДУХОВНОЛИКИХ РАСКОЛНИКА, ПРЕДВОЂЕНИХ АРХИМАНДРИТОМ НИКАНОРОМ (МИШКОВИМ)

Сваки православни хришћанин би са дубоким гађењем прочитао „Званичну изјаву“ архимандрита Никанора која кружи медијима (овде:). Овај текст, који тврди да је глас савести, заправо је трагичан документ дубоке духовне заблуде, канонског безакоња и потпуног отпадништва од суштине монашких завета.

Уместо исповести скромног монаха, представљен нам је политички манифест човека који је Христа заменио светским идеологијама, а Свето Јеванђеље геополитичким упориштима.

 Испитајмо овај текст не кроз призму пролазних светских страсти, већ у трајној светлости Светих Канона и патристичко предање.

--- На самом почетку свог текста, аутор изјављује да „никада није поднео писани захтев за пријем у Бугарску православну цркву“ и да је „примљен силом“ 2004. године. Ова тврдња није само апсурдна — то је хула на благодат Светог Духа.

 Ако је архимандрит Никанор сматрао Бугарску православну цркву (БПЦ) „организацијом“ која му је наметнута, онда се постављају тешка питања: Са каквим лицем је примио монашки постриг? Како је годинама служио Божанску литургију, тражећи Освећење дарова, ако је био у тој Цркви „под принудом“? Да ли су његови завети пред Светим олтаром били лаж?

 Овим признањем он обесмишљава целу своју претходну свештеничку и монашку каријеру, претварајући је у дводеценијско лицемерје.

-- Темељ монаштва је послушност. У својој изјави, архимандрит се поносно хвали својим материјалним и духовним достигнућима („Оно што имам урађено... познато је свима“), и у истом духу, он омаловажава Његову Светост Патријарха Бугарског Данила, тврдећи да није допринео ни „хиљадити део“.

 Ово је класичан пример фарисејске ароганције. Свети Оци нас уче да чак и ако је човек изградио хиљаде манастира и нахранио милионе, али му недостаје смирење и послушност свом епископу, његов труд је узалудан.

Изјава да се „никада неће јавити“ свом патријарху је директна побуна и кршење 8. канона Четвртог Васељенског сабора и 39. канона Светих Апостола, који категорички забрањују свештенству да делује произвољно и без воље свог епископа.

-- Најтужнији део изјаве је списак „оптужби“ против патријарха Данила.

У њему не налазимо теолошки спор, већ типичну политичку денунцијацију:

Оптужбе да патријарх није осудио рат на начин који је угодан одређеним политичким круговима.

Оптужбе у вези са његовим ставом о америчким председничким изборима (?!).

Употреба израза „руски“ свет“ и „православни шахидизам“ — пропагандни клишеи који немају никакве везе са догмом Свете Православне Цркве.

 Монах је особа мртва за свет. Када архимандрит претвори Свети синод у арену за спољнополитичке дебате и суди свом патријарху на основу тога кога подржава или не подржава у секуларном братоубилачком сукобу, то је доказ потпуне секуларизације ума. Црква није геополитичка невладина организација, већ Ковчег спасења.

-- Врхунац духовног пада је обраћање предстојатељу БПЦ његовим секуларним именом — Атанас Трендафилов. Ова реторика је болно позната бугарском народу. То је реторика расколника мрачних 1990-их, који су са истом злобом називали патријарха Максима „грађанином Минковим“.

Поричући монашка и патријаршка имена Првојерарха, архимандрит пориче само дејство Светог Духа који је сишао на избор патријарха. Изјављујући „Нећу се играти у цркви“, сам аутор признаје да је за њега све до сада била само „игра“. –

Архимандрит себи дозвољава да оптужи патријарха за тешке злочине („саучесништво у убиству“, прикривање педофилије) без изношења доказа и занемарујући чињеницу да су таква питања предмет и световних и црквених судова.

Преузимајући улогу Врховног судије, архимандрит Никанор крши каноне (нпр. Канон 6 Другог васељенског сабора), који строго регулишу поступак подизања оптужнице против епископа. Клевета против првосвештеника повлачи за собом строгу канонску казну – рашчињење.

Закључак писма је отворени позив на побуну. Употреба ренесансне реторике („борба против фанариотизма“, „наш идентитет и народна савест“) је јефтин популизам осмишљен да прикрије обичну црквену непослушност.

 Архимандрит позива на „црквено-националну борбу“ и прети да ће служити у „благословеној непослушности“ – оксиморон који не постоји у православној традицији. Непослушност никада није благословена; она је почетак раскола.

„Стварати поделе у Цркви није мање зло него пасти у јерес... Грех раскола не опрашује се чак ни крвљу мученика.“

Да бисмо разумели праве мотиве који стоје иза ове изјаве, морамо погледати даље од личности једног конкретног архимандрита и дијагностиковати погубно духовно стање целе маргиналне групе која се окреће око њега и медијских кругова који им служе (као што су они који пишу на сајтовима попут „khristianstvo.bg“).

Зашто ове људе можемо назвати „Парасинагогом“ (неовлашћеним окупљањем)? Зато што је ово најпрецизнији канонски термин, кристално јасан као канон који је дефинисао Свети Василије Велики у свом Првом канону.

„Неовлашћено окупљање“ је група свештенства и лаика који нису запали у отворену догматску јерес, већ који се, из жеље за моћи, гордости, непослушности и политичке пристрасности, буне против свог легитимног епископа и стварају сопствена правила понашања.

Оно што видимо око архимандрита Никанора није једноставно „унутрашња црквена опозиција“.

Ово је класична парасинагога – неовлашћено окупљање које замењује црквени поредак политичком агендом и покушава да узурпира ауторитет Светог синода.

Зашто их можемо назвати „неообновљеницима“? Зато што поступци ове групе пружају разорну и трагичну историјску паралелу са догађајима у Русији 1920-их. Тада се појавила такозвана „Жива Црква“ – расколнички покрет „обновљенца“ који су покушали да реформишу православље како би удовољили новом секуларном бољшевичком режиму, док су брутално прогонили легитимног исповедника, патријарха Тихона.

Садашњи критичари патријарха Данила делују по потпуно истој логици. Имамо посла са агресивним неообновљенцима чији је једини циљ да Бугарску православну цркву претворе у послушни, безгласни додатак модерних неолибералних и геополитичких центара моћи.

Зашто их можемо назвати „црквено-политичким лобијем и секуларизованим модернизмом“? Зато што је ова заједница заиста изгубила чистоту своје православне вере. Они не делују као духовни оци вођени Светим Духом, већ као секуларизовани црквено-политички лоби, користећи мантију као партијску карту.

Заражени духом овог света (секуларизмом), покушавају да „модернизују“ Цркву, одбацујући њен вечни, аскетски и догматски карактер.

Зашто их можемо назвати „криптојеретицима и расколницима по духу“? Јер нам не треба саборски суд да бисмо њихова дела препознали као класичну криптојерес. Криптојеретик је далеко опаснији од отвореног противника вере, јер носи мантију, стоји у олтару и чита Символ вере, али својим делима проповеда погубну идеологију овог света

Они нису само дисиденти; они су скривени јеретици, који искоришћавају благодат Цркве да би посејали отров секуларизма и екуменизма у душама верника. Ова маргинална група представља заједницу расколника по духу. Можда нису створили свој алтернативни синод, али својом демонстративном непослушношћу, хулом на Патријарха и јавним осуђивањима, већ су изазвали раскол у сопственим срцима.

Свака реч коју изговоре је ударац чекићем, забијајући клинове поделе у Тело Христово.

Штавише, њихове речи и дела одавно указују на то да исповедају екуменистичку „теорију грана“, коју је низ славних светаца категорички осудио као јерес. А духовни закон је неумољив: када у мислима и делима престанете да исповедате свети Символ вере Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, замењујући га спољнополитичким доктринама и евроатлантским вредностима, ви сами, добровољно и невидљиво, одсецате себе од животворног Тела Христовог.

Текст архимандрита Никанора није херојска одбрана вере. То је агонија рањеног ега. То је документ отворене непослушности, клевете, политиканства и гордости, којима нема места на судовима Божјим.

Бугарска православна црква је издржала многе спољашње и унутрашње олује, а преживела је још опасније расколе. Она ће преживети ову олују у шољи чаја, коју је створио клирик који је заборавио значење своје црне мантије.

Нека Бог просветли умове оних који су изгубили живот и оних који су следили ова погубна искушења, нека их исцели од духовне прелести и подари им сузе покајања пре него што их гордост заувек одведе у духовни понор из којег нема повратка.

Превод: "Борба за веру"

Извор:https://www.facebook.com/100064725516609//