Важно је укратко размотрити положај хришћанства, а заправо и било које друге религије, у доба Вавилона. Као што сам већ написао, прототип данашњег Вавилона – изградња града и куле – био је изузетно нерелигиозан. Слично томе, савремени Други Вавилон је такође нерелигиозан.

 Али он има религију.

Да, постоји религија, али њена улога је све само не религиозна.

Религија је веза између Бога и човека.

Док у Вавилону религија игра подређену улогу без Бога.

Религија је једноставно једно одељење у материјалистичком Вавилону, незаинтересовано за загробни живот, већ за изградњу среће овде и сада у овом свету.

Стога је религија у доба Вавилона пропагандиста, морални васпитач, добротворни радник, друштвена веза.

Али тамо нема Бога.

 У масовним религијама доба Вавилона не постоји разлика између овог света, његових принчева, његове политике и економије и верског живота његових парохијана.

Стога су се проповеди свештеника мало разликовале од пропагандних одељења влада или рекламних агенција.

И ово није само о екстремним примерима попут католицизма у фашистичким државама или сергијанизма у СССР-у.

Типичан пример: у Сједињеним Државама и многим западноевропским земљама, чак трећина становништва (а до средине 20. века, ова бројка је била две трећине) идентификује се са неким обликом хришћанства и сваке недеље присуствује црквеним службама.

Људи присуствују, моле се и слушају проповеди, али немају намеру да промене свој конзумеристички, вавилонски, или чак отворено левичарски начин живота.

 Ако је рат неопходан, религија их позива на битку, а мало ко од ових парохијана се томе противи.

 Чувена „протестантска етика“ је упечатљив пример теоријског оправдања потчињавања хришћанства Вавилону.

 И није битно што ово директно противречи Јеванђељу.

Ово се односи и на ислам, који Вавилон често користи као борбену снагу, топовско месо за своје циљеве.

 Зато је, упркос чињеници да су многе религије формално цветале у Вавилону, сама религија као веза са Богом била ретка у овим структурама, а то је довело, као што сам много пута писао, до нестанка изворне религиозне свести човечанства.

 Сада, са колапсом Вавилона, све се мења и религија се враћа на прво место.

Она више не служи околностима; околности служе њој.

 Међутим, ово је јединствена, специфична религија новог типа.

 Збуњени људи без адекватне религиозне свести прихватају ову замену вере као личну.

Коронарелигија је пример како се цео свет, упркос свим материјалним интересима, изненада потчинио религији.