Увод Уредништва:

 У царебожничком веровању има много и  јереси и магијског, јер се пажња верника усмерава не ка Небу, где је - по речима Светог Апостола Павла .- наш "небески стан", већ ка замљи и земаљском ("ми чекамо Христа, а не боље време", каже Свети Владика) и обичном човеку (измишљеном цару) приписују се способности и моћи које има само Свемоћни Бог.

Наш Свети Владика, други човек после Светога Саве, како је за Николаја говорио отац Јустин, ни једном речју у својих дванаест томова сабраних дела није поменуо долазак руског цара. Нити он нити његови богомољци. Зар би Свети Владика тако битну ствар (да је истинита) сакрио од нас?

Од првих хришћана, па све до бомољаца из Народне хришћанске заједнице, на чијим смо скуповима имали част да будемо, главне песме су биле о жељеном и скором доласку Господњем:

Извод из песме "Трубачи вечни"

"Трубачи вечни спремају трубе /

долазак Христов сви да затрубе... 

Трубачи вечни већ спремни стоје /

И час времена за часом броје...

Или Победну песму:

"Ево Господа с Војскама иде..." 

Дакле, Господ Исус већ иде, долази са анђелима, а пред Њим нема никаквог земаљског цара.

Чувајмо, зато, здраву веру наших Светитеља и Отаца, наше Светосавље и не прихватајмо новотарије ма са које стране долазиле - из Русије, Грчке...

Светосавље је пут доказани, стаза утабана, јер је њоме прошло безбројно мноштво Србаља путујући у Небеску Србију.

Зашто бисмо, онда, напуштали пут правоверни и проверени, и скретали на туђинске странпутице?

 + + +

 Свету Жичу обнављамо, Бога прослављамо, своје душе спасавамо, дело отаца настављамо. Не смемо се одсећи од славе своје славне прошлости, јер хоћемо да и наше поколење буде славом увенчано и као драги камен достојно нанизано на онај непрекинути конац историје, на који су нанизана и на коме блистају као драго камење многа поколења српскога народа пре нас.

Ако би се одсекли, бојим се, да би личили на вештачки драги камен, који својом новином и сјајем обмањује.

Ми обнављамо свету Жичу, да би се и душе наше обновиле Духом Христовим. Свакој зидарији темеље постављамо од камена, да би се научили зидати карактер свој на камену темељцу који је Христос.

Онда зидамо циглом, од добро учињене земље са водом и добро печене на огњу. Да би разумели да и душа наша мора проћи кроз воду и огањ од разних искушења, те да би се право држала и одржала. Наши стари правили су много бољу циглу, боље учињену и боље испечену, а лакше су подносили искушења која потапају душу или је сагоревају.

При томе спајамо циглу са циглом малтером од препраног песка и белог креча. Опет вода и огањ! Да се научимо спајати сву унутарњу грађевину духовну Светим Духом Божјим.

Затим постављамо кров као слику наше одбране од духова злобе поднебесне.

Па онда намештамо врата, која нас опет уче, да не пуштамо свакога у душу своју.

Па прозоре према сунцу, што нам казује, да душе своје изложимо Сунцу правде, Богу Спаситељу, да би од Његове светлости дом душе наше био светао и чист од отровних микробних мисли и жеља.

Најзад грађевину освећујемо крстом, као знамењем страдања и победе Христове.

Пре сваког намештаја пак уносимо у нов дом иконе светих Божјих угодника, то јест најбољих од најбољих синова човечјих, да би нам непрестано служили за углед и да би нам били заштитници на кратком путу из овога света у онај.

И тако зидајући ми се зидамо, обнављајући ми се обнављамо; зидајући и обнављајући спољашњи храм, ми зидамо и обнављамо храм унутарњи, духовни. То је главно. Главно је унутарње духовно зидање духовним материјалом, а то је вера, нада, правда, милост, братољубље, доброта, јединство духа и циља и напора у достигнућу царства небеснога. Речју, за хришћанство увек је главно човек, и то човек Христом изидан и обновљен.

Стари Лакедемонци називали су добра човека божанственим. И ми као хришћани можемо усвојити тај израз. Истински добар човек јесте божанствен човек. Кроз своје Јеванђеље Спаситељ света хоће да каже: дајте ми добре људе, и ја ћу вам дати срећан народ, срећну државу, срећно човечанство.

Има странаца који говоре да је Хришћанство преживело. На то им можемо одговорити: ако су људи заиста достигли идеал који је Христос објавио и показао, па жуде за још вишим идеалом, онда заиста могло би се рећи, да је Хришћанство преживело. Старе многобожачке религије сигурно су преживеле. Зашто? Зато што је њихов идеал човека био тако низак да га није било тешко стићи и претећи. А ви знате какав је идеал Христос ставио пред човечји род: Будите савршени као што је Отац ваш небесни савршен. Само онда када се достигне овај идеал, кад се људи испну на ову висину, са које се друга не може ни догледати ни замислити, онда би се тек могло говорити, да је Хришћанство преживљено. А то је још веома далеко од нас, поред великог броја божанствених људи, које је Христова наука и Христова сила подигла и одгајила за последњих 2000 година. Због тога се ми увек радујемо нашем младом Христу, који је увек млад као да је прошлог Божића рођен, иако је од Његовог земаљског рођења протекло тако много векова. Стар је као време, а млад као вечност. Јер у вечности се не стари. Сви покушаји неких крштених народа да се отргну од Христа одвели су те народе на две мрачне странпутице: или на повраћај старим незнабожачким националним религијама или коначном безбожништву. Ми не можемо ни једном ни другом странпутицом. Ми немамо никуда ван Христа и без Христа. Ми се не можемо повратити Перуну, попут древних Словена, нити можемо с Јеврејима очекивати долазак неког бољег месије од Исуса Христа, нити, најмање, можемо без Бога и против Бога. Јер од памтивека није било Србина који је био самоникли и оригинални безбожник. Ако су се у наше дане појавили и неки Срби као безбожници, то су они који не мисле својом главом него туђом, који подражавају дегенерисане туђинце и на њих се позивају. Нити на овој светој земљи нашој и Христовој постоји и једно добро дело у вредности једне копејке које су безбожници створили у току хиљаду година. Јер циљ безбожника и не може бити зидање него рушење, нити стварање него злобно уништење.

Ја бих још могао рећи, да ми није познат ниједан Рус који је био самоникли и оригинални безбожник. Сви руски безбожници су подражатељи и следбеници туђинаца, не-Руса. Мајка Русија није родила ни једног безбожника, али маћеха Европа дала их је светој Христовој Русији у већем броју него што их је било у Израиљу у време Пилата. Но ни ми, ни Руси немамо другог пута него за Христом; ни ми, ни Руси немамо ни будућности ни смисла ни циља живота нити ма какве мисије у човечанству без Христа, Месије, коме је овај стародревни храм жички посвећен. На капији старе Флоренције биле су урезане речи: Исус Христос, цар Флоренције. Ја не знам колико су ове речи имале дејства на становнике Флоренције. Али бих могао рећи: тешко и нама и Русима и Словенима, док се ове речи не урежу у срца наша: Исус Христос, цар Словена.

А Жича је, рекох, посвећена Христу Спаситељу. Музичари тврде, да што-год је нека виолина старија, то лепше звуке одаје. Наша Жича стара је 720 година, и као нека стара харфа одаје чудесне мелодије што налазе одјека у души сваког Србина. То су мелодије векова наше историје, мелодије народног зидања и туђинског рушења, па мелодије борби, херојских борби за крст и светитељских подвига, мелодије славе кроз победе и мелодије славе кроз славне поразе; па мелодије народног страдања и прибирања духовних сила, па мелодија мучеништва за правду и слободу; мелодија пастира који постају кнежеви, и кнезова који постају мученици и свеци. Заиста нема краја ни броја мелодијама ове наше старе харфе, ове наше светосавске Жиче. Заиста, тешко је наћи сравњења Жичкој симфонији, састављеној од толиких мелодија бола и радости кроз све ове векове одкад нас стари Немања са своја два света сина изведе на велико поприште историјске драме света. Од тада до данас судба народна одражавала се на судби Жиче, у срећи и несрећи, у разорењу и обновљењу.

Благодарни смо Богу што живимо у периоду обновљења. Благодарни смо народу који свесрдно помаже обновљење Жиче. Највише нас помажу Београђани. Њима и дугујемо највећу благодарност. Бог нека их награди здрављем и миром. Ми поштујемо и волимо нашу престоницу. Београд је наша престоница, и државна и црквена. Жича у наше време нема никаквих великих претензија. Њена савремена улога је јеванђелско-мисионарска. На источној капији нашег манастира исписане су речи Христове: Не бој се, само веруј! То је срж жичке проповеди нашем поколењу и у наше дане.

Не бој се, дете, има Бога.

Не бој се, усамљениче, ниси сам.

Не бој се, работниче, Господ даје моћ.

Не бој се, болесниче, благи Творац исцелиће те.

Не бој се, самртниче, Он те чека у царству вечног живота.

Не бој се, народе, само веруј Богу и у Бога, и Он ће те спасти.

Не бој се, малени народе, јер си са твојим мртвима велики народ. А мртви су јачи од живих.

Не бој се, само веруј!

У вери је утеха. У вери је снага. У вери је храброст. У вери је светлост. Из Жиче се проповеда света и чиста вера Христова. Ја знам да је свима вама потребна утеха и снага и храброст и светлост, нарочито у овим данима велике таме и буре у свету. Верујте Христу и у Христа, и имаћете све ово.

Вера је јевтинија од науке, јевтинија од културе и од политике. Но једино вера може осветлити садашњу таму, утишати буру и донети жељени мир и добру вољу међу људима и народима. Наука и култура и политика немоћне су да то изврше. Напротив, баш наука и култура и политика и створиле су у свету садашњу таму и буру. Оно што је скупо, неће нам помоћи. Помоћи ће нам оно што је јевтино. Вера је јевтина; јевтинија је и од науке и од културе и од политике. Па ипак само је вера спасоносна. Не чудите се овоме што говорим. Не чудите се кад кажем, да је сада спасоносно оно што је јевтино. Има ли што јевтиније од ваздуха? Ваздух је бесплатан, а ни једно живо биће не може ни минута живети без ваздуха. И није ли вода јевтинија од сваког другог пића? И хлеб зар није јевтинији од сваке друге хране?

Оно што је најнеопходније, оно је најјевтиније. Луксуз је скуп, умереност је јевтина. Болест је скупља од здравља. Не  слога је скупља од слоге. Парница је скупља од братољубља. Рат је скупљи од мира. Револуција је скупља од разума и милости. Грех више стаје него врлина. Вера је јевтинија од науке, од културе, од политике, али је силнија, животворнија, конструктивнија, позитивнија. Не ма каква вера, и ма коме и ма у кога. Него вера Христу и у Христа, јединог Месију и Спаситеља човечанства. Дишући том вером млади архиђакон Стеван, кога данас прослављамо, лако се предао мучеништву и смрти. Дишући и живећи том вером неколико поколења нашег народа лако су се предавала мучеништву и смрти. Јер су вером видели онај други вечни живот и вечну награду у њему. И за сву светлост и славу у нашој прошлости имамо да благодаримо тој вери. Нити има икакве људске силе, нити икаквог система, који би нам у садашњости и будућности могао донети светлост и славу изван ове вере, коју је Сава Немањић из овога храма објављивао Србима пре 700 година и у којој ми, његови потомци, са истог овог места вас утврђујемо, којом вас тешимо, храбримо, снажимо и блажимо. Наших 20 монаха у Жичи чине велике духовне напоре за спасење народа, за спасење ваше. По типику Св. Саве они се даноноћно Богу моле, строго држе прописе о посту, чистоти, послушности и труду. За сав народ узносе Свевишњем свенародно покајање. Спомињу на посведневним литургијама живе и умрле. У молитвама благосиљају пријатеље и непријатеље, по заповести Христовој, вапијући Богу за мир у целоме свету.

Придружите се и ви сви овом напору. Да би се зло отклонило а добро зацарило. Нема никога међу вама који не може учинити нешто за спасење свога народа и човечанства. Ма и једна молитва дневно, и једна милостиња, и један уздах ка Ономе који једино може спасти свет, све су то лепте које Он види и не одбацује. Срећа света зида се изнутра из сваке човечје душе. Мир у свету успоставља се обнављањем изнутра свакога ко зна за Бога и за душу. Сви можете бити заслужни за срећу и мир рода људског. Учините дакле неки подвиг који нам наређује закон Христов. Да кад дођу срећнији и мирнији дани, сви можете рећи, да сте и ви допринели томе својом лептом. И кад се буде славила крајња победа добра над злом, победа Христа над паклом, да и ви будете учасници те победе, као Христови помоћници, сатрудници и сапобедиоци. Света Жича вас дочекује и испраћа увек са истим поздравом, који значи светлост, храброст, снагу, радост и утеху. А тај поздрав гласи: Не бој се, чедо, само веруј!

Беседа изговорена на дан Жичке славе преноса моштију Светог архиђакона и првомученика Стефана, 2/15. августа 1940. године.

„Мисионар“, септембар и октобар 1940. год. бр. 9. и 10.