Постоји уобичајена заблуда: опростити на хришћански начин значи одрећи се оптужби и кажњавања кривца. Али опроштај и правда нису иста ствар.

Опроштај ослобађа особу од освете, али то не значи да зло треба да прође без последица.

Христос каже:

 „Ако ти сагреши брат твој, прекори га; и ако се покаје, опрости му“ (Лука 17:3). Прво се зло назове злом, затим долази покајање.

Постоји добро позната лекција у јапанским школама: детету се даје згужвани папир, а затим се тражи да га врати у првобитно стање.

Можете га исправити, можете се извинити за оно што сте урадили, али трагови никада неће нестати.

Поента овде није у томе да се особи не може опростити, већ да опроштај не поништава саму чињеницу нанете штете и не враћа аутоматски све у првобитно стање.

Стога се покајање не завршава речима „опрости ми“.

 Закхеј је не само признао своју кривицу, већ је и одлучио да надокнади штету коју је проузроковао.

 Ако се од жртве захтева да ћути, а од починиоца се не тражи да призна, надокнади кривице или преузме одговорност, то није хришћански опроштај.

 То је некажњивост, којој је дато црквено име.