Зашто се опасност не осећа одмах?

Данас је просечном грађанину тешко да схвати ризик од губитка слободе у будућности, када се једном оконча принудна (директна или индиректна) дигитална трансформација друштва. Управо зато многи не реагују.

Када се појавила претња турске доминације, наши преци су одмах осетили губитак националне независности. Исто се десило када су Немци окупирали нашу домовину; стање потчињености се осетило тренутно. У оба случаја постојала је свест о потреби за отпором у правом тренутку. Исто је важило и када су демократске слободе укинуте током седмогодишње војне диктатуре.

Ризик повезан са дигиталном трансформацијом друштва многи људи не препознају увек, услед низа фактора – психолошких, друштвених, технолошких и политичких.

Ево неких од најзначајнијих:

1. Промене се дешавају постепено и „неприметно”.

Дигитална трансформација се одвија етапно: паметнији уређаји, више апликација, аутоматизација и дигитализација услуга.

Пошто то није нагла промена, већ постепени прелазак, људи се на то навикавају не схватајући целокупан утицај тог процеса.

2. Предности су очигледне; ризици делују „далеко”.

Ова технологија нуди:

једноставност,

брзину,

забаву,

финансијску добит.

С друге стране, ризици (контрола података, надзор, зависност, друштвена поларизација) испољавају се спорије и суптилније. Људски мозак даје предност тренутним користима.

 3. Технолошка сложеност

Многи људи немају техничко предзнање и не могу да схвате:

Последице прикупљања њихових података,

Како функционишу алгоритми,

Како вештачка интелигенција може утицати на друштвене структуре.

Када нешто не разумете, тешко је осећати страх према томе или доносити судове о томе.

4. Технологија се представља као неутрална и неизбежна.

Компаније и многе владе промовишу идеју да је дигитализација:

Природна еволуција.

Процес без алтернативе.

Корисна за све.

То ствара утисак неизбежности, што слаби критичко размишљање.

5. Информације филтрирају алгоритми. На интернету људи виде оно што „одговара” алгоритмима:

Садржаје који пружају тренутно задовољство,

Потврду сопствених мишљења.

Расправе о ризицима често не допиру до просечног корисника.

6. Ризици су по својој природи колективни, а не појединачни.

Многи мисле: „Немам шта да кријем.”

Али најозбиљнији ризици (манипулација јавним мњењем, зависност од неколицине компанија, нарушавање демократских процеса) погађају друштво у целини, а не само појединца. Такве ризике је теже препознати.

7. Недостаје едукација о технологији.

У већини земаља ниво дигиталне писмености је неуједначен. Људи уче како да користе технологију, али не и како да је разумеју или преиспитају њене последице.

Тако се неприметно подижу дигитални зидови, остајући невидљиви за многе. Без „звука градитеља или звука њихових корака”, како пише песник Константин Кавафи у својој песми „Зидови”.

Зидови

Без мисли, без сажаљења, без стида, подигоше око мене зидове високе и моћне.

И сада седим овде у очају. О другом не мислим: та судбина ми изједа ум;

Јер толико тога сам имао да урадим напољу. Ах, док су се зидови градили, како то да нисам приметио?

Али нисам чуо ни звук градње ни било који други звук. Тихо су ме оградили од спољашњег света. 

Извор: https://eksodos.gr/index.php/