Након мученичке смрти монаха Варсануфија, УПЦ се може грубо поделити на две групе: оне који су, чувши „Слава Украјини!” од особе са аутоматском пушком, одмах спремни да одговоре „Слава херојима!”; и оне који у себи још увек осећају снагу да одговоре: „Слава припада једино Господу Исусу Христу!”

Први су спремни да се придруже Егзархату, ПЦУ, па чак и украјинском „ђаволу са краја света” — под условом да задрже своју имовину: зграде, људе и статус.

Други су спремни да све то изгубе, само да не би изгубили Христа.

Први ће пребацивати другима недостатак љубави према сопственом народу и искривљавати црквене каноне како би оправдали своје „канонско” право да од срца узвикну „Слава Украјини!” (позивајући се на аутокефалност, прекид помињања, питање светог мира, русофобне парохије у иностранству итд.).

Када наступи страх од смрти, човек обично одбацује све површно и приања уз оно што му је најдрагоценије.

Тако се за прву групу показало да су непроменљивост црквених канона, верност Светој руској традицији и приврженост отачком Православљу били само површни.

У суштини, испит је већ завршен. Свако је направио свој избор. А тај избор се ставља на пробу једним једноставним питањем:

Да ли је монах Варсануфије мученик за веру или није?

Ако неко каже „не” или почне да оклева и измигољује се — тај припада оној страни с леве стране.

Али ако призна његов мученички подвиг — тај припада страни с десне стране.

Свети Јован Златоусти:

„Нисам дошао да донесем мир” — тиме их Он теши. „Не мислите”, каже Он, „да сте ви криви за то; Ја то чиним јер људи имају таква настројења.” Стога се не узнемиравајте, као да је овај сукоб настао неочекивано.

Јер, дошао сам управо да изазовем сукоб; таква је сама Моја воља.

Дакле, нека вас не узнемирава чињеница да ће на земљи бити сукоба и сплетки.

Када се оно најгоре одсече, тада ће се небо сјединити са оним најбољим.

Христос тако говори како би ојачао ученике пред лошим мишљењем које људи имају о њима.

Штавише, Он није говорио само о „сукобу”, већ о нечему далеко страшнијем — о мачу.

Ако вам се изречено чини превише оштрим и застрашујућим, немојте се чудити.

Желео је да навикне њихов слух на оштре речи како се не би поколебали у тешким околностима.