Геополитичка флексибилност Патријарха јерусалимског и Канонско право

Недавна јавна активност Патријарха јерусалимског Теофила III отвара једно посебно питање еклисиолошког, канонско-правног промишљања, али и од великог геополитичког значаја.

Не ради се једноставно о личним односима једног црквеног поглавара са политичким или верским чиниоцима. Реч је о једном ширем међународном питању: до које мере се дипломатска и геополитичка мисија једног православног патријарха може простирати, а да се притом не ствара забуна између црквене икономије, међурелигијског дијалога, политичког посредовања и канонског поретка?

Ово питање добија посебан значај када је реч о Патријарху Цркве јерусалимске, односно предстојатељу Цркве која је непосредно повезана са местима најзначајнијих догађаја хришћанске сотириолошке историје и која представља Мајку Цркава. Јер, од Пресветог Гроба стигао је до Беле куће. Патријарх јерусалимски Теофил III састао се 5. јуна 2026. године у Белој кући са председником Сједињених Америчких Држава Доналдом Трампом. Током сусрета разговарало се, између осталог, о заштити хришћанског присуства у Светој земљи и шире на Блиском истоку. Патријарх је америчком председнику такође доделио Велики крст Ордена Пресветог Гроба.

Овај потез може се посматрати у оквиру црквене дипломатије и настојања да се заштите хришћанске заједнице. Међутим, питање постаје још занимљивије када Патријарх изјављује да је добио подршку председника Трампа да преузме улогу миротворца, посредника у украјинском сукобу, а истовремено наводи да та мисија има подршку грчке државе, односно и Министарства спољних послова и Васељенског патријарха Вартоломеја.

Он је изјавио да Јерусалимска патријаршија настоји да допринесе помирењу народа Русије и Украјине и да ради на организовању сусрета како са руским председником Владимиром Путином, тако и са украјинским председником Володимиром Зеленским.

Са становишта миротворне мисије Православне цркве, тежња ка међународном дијалогу не може се сама по себи сматрати проблематичном. Напротив, Црква одувек има реч у прилог миру, помирењу и заштити човека.

Кључно питање јесте у каквом се еклисиолошком и канонско-правном оквиру одвија ова дипломатска активност.

Свети Фрања Асишки и еклисиолошко разликовање

Посебну расправу изазвало је Патријархово помињање покојног папе Фрање као свог „пријатеља” и позивање на познате речи које се приписују Фрањи Асишком: „Господе, учини ме оруђем Твога мира”. Овде је неопходно направити једно суштинско разликовање. Једно је признавање миротворне или хуманитарне вредности неког текста или историјске личности, а нешто сасвим друго еклисиолошко признавање светости унутар Православне цркве. Православна црква поседује конкретне критеријуме канонизације и не поистовећује друштвену, моралну или миротворну вредност неке личности са њеним црквеним признавањем као светитеља. Према томе, употреба израза „Свети Фрања” од стране једног православног предстојатеља захтева посебну канонско-правну прецизност, управо зато што терминологија светости није обична световна дипломатска учтивост. Штавише, у последње време видимо православне дипломате са посебним платним разредима једне банкротиране земље како љубе руке римокатоличким бискупима и папи, што раније није било уобичајено, а можда се сада чини из незнања или намерно?

Још више, историјски однос Православља и римокатолицизма не може се одвојити од догматских разлика које и даље постоје. Патријарх Теофил се заиста састао са папом Фрањом у Ватикану 29. септембра 2023. године, где је изразио своју захвалност за подршку хришћанском присуству на Блиском истоку. То представља документовану чињеницу. Канонско-правна оцена, међутим, сасвим је друго питање. Шта предвиђа Канонско право?

Канонско право Православне цркве не забрањује сваки облик комуникације са инославнима. Историјска црквена пракса познаје дијалоге, дипломатске контакте, преговоре и сарадњу у погледу друштвених и хуманитарних питања. Ипак, постоји јасна разлика између политичке или хуманитарне комуникације и црквене заједничке молитве или поступка који би могао да створи утисак црквеног општења. Четрдесет пети Апостолски канон посебно се односи на заједничку молитву клирика са јеретицима, док 33. канон Лаодикијског сабора гласи: „Ὅτι οὐ δεῖ αἱρετικοῖς ἢ σχισματικοῖς συνεύχεσθαι” („Не треба се молити заједно са јеретицима или расколницима”). Канонско предање, дакле, намеће једно темељно разликовање:

дијалог не значи црквено општење и

дипломатски сусрет не значи заједничку молитву,

нити политичко посредовање значи догматску сагласност.

Управо то разликовање мора остати потпуно јасно.

Геополитичка флексибилност и њене границе

Патријарх јерусалимски објективно се налази у јединственом геополитичком положају. Патријаршија делује на простору на којем заједно живе православци, римокатолици, протестанти, Јевреји и муслимани, док се истовремено налази у средишту једне од најсложенијих геополитичких стварности на планети. Тамо су се одиграли сви догађаји и тамо ће се и завршити. Тамо се појавио Христос и тамо ће се појавити антихрист и бити устоличен као тобожњи месија у новом Соломоновом храму који ће бити изграђен.

Према томе, Патријарх је принуђен да разговара са политичким властима, дипломатским мисијама и различитим верским заједницама. Шта ће учинити и како ће реаговати у доба тобожњег месије, то ћемо видети, поживимо па видимо.

То је, дакле, институционална геополитичка стварност. Канонско-правно питање је, међутим, другачије: где се завршава неопходна црквена дипломатија, а где почиње замагљивање црквеног идентитета? Одговор се не може дати ни олаким осудама, нити некритичким прихватањем сваког облика међурелигијског приближавања. Потребно је канонско расуђивање. Украјинско питање постаје још сложеније у случају Украјине.

Патријарх Теофил с правом истиче да је болно када се сукобљавају два народа са снажном православном историјском традицијом и да је рат нанео дубоку рану црквеном животу. Истовремено, он као циљ поставља обнављање комуникације и дијалога између укључених страна.

Међутим, украјинска црквена криза није искључиво и само геополитичко питање. Постоји и засебно еклисиолошко и канонско питање у вези са признавањем аутокефалности Православне цркве Украјине од стране Васељенске патријаршије, враћањем у црквено општење лица која су претходно била ван канонске заједнице и различитим еклисиолошким оценама које су уследиле. Стога, свако ко заиста жели да допринесе успостављању мира у Православљу не може да се ограничи само на дипломатски сусрет Путин–Зеленски.

Он мора да се суочи и са канонском раном унутар саме Православне цркве.

Мир међу државама не поистовећује се аутоматски са обновом црквеног јединства.

Христос као извор мира

Постоји, најзад, један темељни канонско-правни параметар који не сме бити занемарен у савременој геополитичкој стварности. Црква може да разговара са председницима, владама, дипломатама и међународним организацијама. Може да посредује, да се моли за мир и да штити прогоњене и слабе. Не може, међутим, да коначни извор мира премести са Христа на политичку власт. Христос је, према православној вери, „Кнез мира” и „Цар царева”. Политички лидери могу имати улогу у преговорима и постизању политичких споразума. Они не могу заменити еклисиолошки извор црквеног мира.

То је граница коју свака црквена дипломатија мора да чува.

Црквена дипломатија без канонске неодређености

Наше доба од православних предстојатеља не захтева изолацију, већ присуство у свету.

То присуство, међутим, мора бити праћено канонско-правном прецизношћу, догматском јасноћом и еклисиолошком самосвешћу. Патријарх јерусалимски може да разговара са Белом кућом, Кремљом, Кијевом, Ватиканом и било којом другом политичком или верском влашћу, када то служи миру и заштити људи. Питање није у повлачењу из света. Питање је да се неопходна геополитичка флексибилност не претвори у еклисиолошку савитљивост.

Православна црква може да разговара са свима, а да се не поистовећује са свима. Може да служи миру, а да не релативизује веру.

Може да спроводи међународну дипломатију, а да Канонско право не претвара у световно дипломатско средство. И може да отвара путеве дијалога према свима, имајући увек као крајњу тачку ослонца не моћнике овога света, већ самог Богочовека Христа. Према томе, „Стојмо добро”, мали и велики, владари и они којима се влада, мирјани и клирици.

Извор: https://www.triklopodia.gr/

Преузето са: „Наука и култура“