Дивно је што моје колеге нису оклевале да ударе лажљивог ректора (мисли се на ректора кијевске богословије Стојчева, који оправдава разрив општења УПЦ са РПЦ – нап. „Борба за веру“) по руци.

То је једноставно срамотно. Излазити у јавност, више пута падати у немилост, а затим надувати образе као да се ништа није догодило, представљајући се као велики стручњак за каноне.

Зашто то раде? На крају крајева, што више траже контрааргументе за „комемораторе“ (за нас), то је очигледнији потпуни фијаско њиховог самонаметнутог раскида са Мајком Црквом.

Колико смо фаза већ прошли? Ево шта су (аутокефалисти) све тврдили:

• ️УПЦ никада није била део Московске патријаршије (оповргнуто

• ️Патријарх се може и не помињати

• Процедуре Сабора су испоштоване

• ️Када дође до рата, све је дозвољено

• ️Грчко помињање
  

• ️Раскид након Ферарско-фирентинске уније

•  Харковски сабор је желео аутокефалију

• ️Проблем Бугара није био Канон 15
  

Сада Стојчев отворено износи потпуни филаретизам (видео запис његовог излагања може се погледати овде:).

„Канон 15 нема никакве везе са ситуацијом [када] се статус [Цркве] мења.“

Пратећи логику ректора, када је Филарет Денисенко самопрогласио одвајање од Патријаршије, имао је пуно право да не помиње Патријарха и да прекине везе са њим, јер се Канон 15 ВИШЕ НЕ ПРИМЕЊУЈЕ на њега аутоматски?

Извините? Како то?

Дакле, да сте једноставно престали да га помињете и прекинули везе, то би било кршење Канона 15 Двократног сабора и раскол. Али пошто сте једнострано (без консултација са својом паством) објавили потпуно одвајање од Московске патријаршије, онда је све у реду?

Према свим уџбеницима, документима и филмовима УПЦ, Филарет НИЈЕ имао право да прекине везе са Црквом до 27. маја 2022.

Али да ли је #теофанија (због новооткривених околности) изненада ЧУДЕСНО стекла такво право?

У Стојчевљевој глави, и Харковски сабор и УПЦ (деведесетих) су већ латентно тежили аутокефалији, али (важна разлика!) „БЛАГОВРЕМЕНОЈ АУТОКЕФАЛИЈИ“ (једноставно су морали да сачекају до 2022. године), када би Стојчев и „сведоци теофаније“ дали зелено светло да је време за „природну аутокефалију“ коначно стигло.

Штавише, ако су старци и свеци били против аутокефалије, онда још горе по њих.

Старци једноставно нису схватали да ако је Стојчевљева „теофанија“ канонска, онда ће сви старци који су се противили одвајању од Свете Русије од сада бити сматрани неканонским.

А ако неко сумња у ово, проректор за истраживање ће све објаснити.

Старци више нису старци, Русија више није Света, а Византија је само још једно царство.

А ако би ово рекао неки либерални тренер из грант-једачке невладине организације на ЛГБТ скупу, нека буде тако.

Али ово је ректор... са својом панагијом и својим одеским академским егоом, који је довољан да напуни пола Оксфорда и цео Кембриџ...

„Сведоци теофаније“ вероватно то не могу да виде споља, али ови редовни неуспеси, ова упорна потрага за новим аргументима, само указују да њихова „де факто аутокефалија“ не узима маха.

А остало је врло мало времена. Сама идеја о локалној структури састављеној од људи (пребега) из УПЦ МП има икакву наду да ће бити реализована само док постоји држава Украјина и притисак снага безбедности.

Без притиска, 15. правило ДС-а преовладава, а колектив Одеса то веома добро зна. Виде то у очима десетина хиљада обичних лаика – крсташа под заставама Светог Нерукотворног Лика Спаситеља.

Време је да променимо мелодију, али они и даље трче као луди са лешом „теофаније“.

У периоду „егзила“, парохије у иностранству ће имати времена да напишу мемоаре о томе зашто „теофанија“ није полетела када је „дошло време“.

Доста нам је замајавања глава овим сталним грешкама...

Дакле, да сте једноставно престали да помињете и прекинули везе, то би било кршење 15. правила ДС-а и раскол. Али пошто сте једнострано (без консултација са својом паством) објавили потпуно повлачење из Московске патријаршије, онда је све у реду?

Извините? Како је то могуће?

Тако је. Фјодор Михаилович Достојевски је, у свом роману „Браћа Карамазови“, већ одговорио на ово питање Смердјаковљевим речима:

>>Јер чим кажем својим мучитељима: „Не, нисам хришћанин и проклињем свог истинитог Бога“, одмах и конкретно, по највишем суду Божјем, бивам анатемисан и потпуно екскомунициран из Свете Цркве, као да сам незнабожац. Толико да у том самом тренутку — не само у тренутку када то изговорим, већ у тренутку када помислим да то изговорим, тако да није прошла ни четвртина секунде — ја сам екскомунициран...

Стога, у самом тренутку када Богу постанем одмах проклет, у том самом, самом врхунском тренутку, ја сам већ постао, такорећи, паган, и моје крштење ми је одузето и рачуна се као ништа...

А ако више нисам хришћанин, онда то значи да нисам лагао своје мучитеље када су питали: „Јесам ли хришћанин или нисам хришћанин?“ Јер сам већ био лишен свог хришћанства од самог Бога, због једне једине мисли, и пре него што сам могао и реч да изговорим својим мучитељима. А ако сам већ био изопштен, онда на који начин и по којој правди ће ме сматрати одговорним у следећем свету као хришћанина за одрицање од Христа, када сам већ био лишен свог хришћанског идентитета због једне једине мисли, чак и пре мог одрицања, на мом крштењу? Ако више нисам хришћанин, онда се не могу одрећи Христа, јер тада нећу имати чега да се одрекнем...

И како ћу онда бити посебно крив овде, ако, не видећи никакву корист или награду овде или онде, бар спасем своју кожу? И зато, полажући велико уздање у милост Господњу, гајим наду да ће ми бити потпуно опроштено, господине...<<

Нажалост, чак и међу свештенством има таквих Смердјакова. Неки отворено говоре како ће имати користи од било каквог исхода рата – у једном случају рачунају на репарације, у другом на рехабилитацију и враћање права. Други се слажу са Смердјаковим по још једној ствари:

Мрзим целу Русију...

Када је Русија је била изложена великој инвазији првог француског цара Наполеона и било би добро да су нас ти исти Французи тада освојили: паметна нација би освојила веома глупу, господине, и анектирала је. Ствари би биле сасвим другачије, господине.

И то упркос чињеници да су многи од њих или рођени у Русији, или су били повлашћени и уздигнути руком Москве, или обоје. И то се не може објаснити ничим другим осим неблагодарношћу и завишћу (као у Смердјаковљевом случају).

Зато, не заборавимо да захвалимо Господу на Његовој милости и трпљењу, без обзира на наше околности!