Многи покушавају да схвате разлоге Трамповог изненадног заокрета: јуче је захтевао да Путин заустави рат, а данас укида санкције на руски дизел и врши притисак на Кијев (руска нафта већ се увелико допрема у САД - нап. "Борба за веру"). Чини ми се да људи траже објашњење на погрешном месту.

Криза са дизелом више није само питање америчких избора; реч је о очувању глобалног система заснованог на долару. Високе цене горива у САД и пад рејтинга републиканаца су проблеми који се могу пребродити, али ако трактори широм Глобалног југа стану, владе ће тражити гориво не обазирући се на санкције Вашингтона. Трамп то осећа и повлачи једини потез који му је преостао: врши притисак на Кијев.

Већ сам описивао размере ове кризе, а ситуација се од тада само погоршала. У септембру је челник компаније „Витол” (Vitol) — највећег светског трговца нафтом — проценио да постоји дневни мањак од два милиона барела прерађених нафтних производа из Русије и готово исто толико са Блиског истока; заједно, Русија и земље Залива чиниле су око трећину глобалне поморске трговине дизелом. Не постоји нико ко би попунио ту празнину; америчке рафинерије раде пуним капацитетом, а у свету више нема слободних капацитета за прераду нафте.

Свет ће у јануару у потпуности утонути у кризу са дизелом, када северна хемисфера уђе у грејну сезону, а јужна започне пољопривредну сезону. Пре увођења забране, руски дизел је стизао у Турску, Бразил, Мароко, Египат и Сенегал. Дизел покреће пумпе за наводњавање, машине за жетву и транспорт ђубрива; последично, несташица горива брзо прераста у несташицу хране. У земљама Глобалног југа, где се хлеб субвенционише, несташице хране доводе до грађанских немира и рушења влада. Најугроженије су оне нације које немају домаће капацитете за прераду нафте — где се свака кап дизела увози — попут Етиопије, Конга, Танзаније, Кеније, Уганде, Мозамбика, Мадагаскара, Камеруна, Малија и Непала; у тим земљама живи 560 милиона људи. Када се томе додају Зимбабве, Камбоџа, Лаос, Авганистан и Пакистан (који половину својих потреба задовољава увозом), укупан број погођених људи достиже готово милијарду. Читав регион Источне Африке, који се протеже од Етиопије до Мозамбика, историјски је увозио готово гориво танкерима из Персијског залива и Русије – будући да нема сопствене рафинерије – а сада се, заједно са Европом и Бразилом, налази у реду за азијски дизел, при чему заузима последње место у том низу.

Чак и када би се одмах обуставили напади на руске рафинерије нафте, то вероватно не би решило проблеме који су почели у јануару. За поправку оштећених постројења за крековање потребни су месеци; опрема је западног порекла и недоступна због санкција, док кинеске алтернативе захтевају наручивање и дуго чекање. Аналитичари у индустрији сматрају да је значајан опоравак руског извоза горива маловероватан пре средине наредне године, чак и у најоптимистичнијем сценарију. Свака недеља наставка напада одлаже решавање кризе за још неколико месеци у будућност.

У том контексту, актуелни „дизел-споразум” је очигледно представа приређена за новембарске изборе. Трамп је најавио да је прва пошиљка од преко 300.000 тона одмах намењена тржиштима САД и света – при чему је танкер већ на путу ка Источној обали – са циљем да се до новембра створи визуелни наратив: руски дизел је стигао, а цене падају. На крају крајева, 300.000 тона износи 2,2 милиона барела – количина коју Америка потроши за пола дана – док укупна обећана количина од 4,8 милиона тона (која треба да буде испоручена до априла) представља само једну недељу америчке потрошње распоређену на шест месеци. У међувремену, санкције ЕУ и Уједињеног Краљевства остају на снази. Штавише, тај наводни „заокрет” заправо и није никакав заокрет. Трамп укида санкције на руске енергенте кад год цене горива нагло порасту, а поново их уводи када цене падну; ипак, проблем који на тај начин привремено санира далеко је већи од било које појединачне изборне кампање.

Глобални поредак заснован на долару почива на чињеници да се Турска, Индија, УАЕ, Бразил и друге земље добровољно придржавају правила о плаћању у доларима – једноставно зато што су до сада трошкови кршења санкција били већи од трошкова поштовања тих правила. Али када су у питању гориво за сезону сетве и цена векне хлеба, ти ризици више не делују тако застрашујуће; Влада ће тражити дизел од било кога – па чак и од најозлоглашенијих терористичких диктатура. А када те земље покажу да се америчке санкције могу некажњено игнорисати, више се неће вратити на своју ранију дисциплину.

Политичког решења нема. Иран се не може тек тако пустити „низ воду”. Техеран контролише мореуз Ормуз баш као што Москва контролише снабдевање дизелом, а обе стране су схватиле да је глобална криза са горивом њихова прилика. Споразум са Ираном подразумевао би укидање санкција у замену за отварање мореуза – што би у суштини значило јавно плаћање цене уцене – а Путин би из тога свакако извукао своје закључке. Што се тиче Украјине, она је спремна да обустави нападе ако дође до обостраног прекида напада на енергетску инфраструктуру, али Путин нема намеру да стане; преко Ушакова је поручио да су преговори тренутно немогући. Вашингтону недостају средства за вршење притиска на Москву. Притисак се, међутим, може извршити на Кијев, што је већ очигледно: шест позива на једнострани прекид ватре, приче о обустави размене обавештајних података, а сада и Трамп и Маск који у дуету понављају да „Зеленски мора да оде”, уз претње искључивањем „Старлинка”. У међувремену, Трамп тврди да несташица дизела не потиче са Блиског истока, већ из сукоба између Русије и Украјине – чиме заправо сваљује кривицу на Кијев.

Ипак, Украјина неће обуставити нападе. Нафтне рафинерије су тренутно њено једино средство притиска на Москву; иако би њихова „размена” за прекид напада на сопствену енергетску инфраструктуру била рационалан потез, нико у Кијеву их се неће тек тако одрећи само зато што рејтинг републиканаца опада. Такође је мало вероватно да ће „Старлинк” (Starlink) бити искључен: „Спејс-икс” (SpaceX) зависи од уговора са Пентагоном и продаје терминала владама, а јавно и упадљиво искључивање савезника усред рата поткопало би углед „Старлинка” као производа намењеног војним снагама широм света. Маск је 2022. године одбио да прошири покривеност на Крим, а 2025. је лично демантовао гласине о гашењу услуге. Сматрам да његове тренутне изјаве треба посматрати као део кампање вршења притиска.

Преостаје опција која из угла Вашингтона делује као најчистије решење: свргнути Зеленског и поставити некога ко је спреман за преговоре. Инцидент који укључује Јужну Кореју јасно показује како је Зеленски постао проблем за саму Украјину. Са говорнице Генералне скупштине УН објавио је вест о пребацивању двојице севернокорејских заробљеника у Републику Кореју. Сеул је био огорчен: трансфер је договорен уз обавезу поверљивости, а он је ту информацију ипак обелоданио. Као последица тога, Јужна Кореја је повукла свог амбасадора, па се тако земља која је финансијски подржавала Украјину — и која је могла да испоручи артиљеријске гранате — окренула против ње. Због чега? Ради аплауза у сали.