Обраћајући се учесницима форума у ​​Шантијију, митрополит халкидонски Емануил изнео је став о даљем деловању. Према његовим речима, одлуке Сабора на Криту не смеју скупљати прашину на полицама нити остати само „архивски записи” који се помињу искључиво током великих годишњица; од кључног је значаја да се оне спроведу у дело.

Ипак, суштина обраћања митрополита Емануила лежала је негде другде. Представник Фанара изразио је чврсту наду да ће документа Сабора на Криту, пре или касније, признати све Помесне Православне Цркве без изузетка.

Као што је познато, представници четири патријаршије — московске, антиохијске, грузијске и бугарске — одбили су да присуствују скупу на Криту 2016. године. Па ипак, позив јерарха Фанара нипошто није био пуки сан. Судећи по тренутним унутарцрквеним односима, лед је почео да пуца. Постоје сви разлози за веровање да би Бугарска патријаршија могла постати прва од цркава које су првобитно одбиле учешће, а која ће званично признати одлуке Сабора на Криту (с тим што треба имати у виду да Руска Црква није била на Критском „сабору“, али је њен Сабор прихватио се одлуке јеретичког „сабора“ на Криту – нап. „Борба за веру“).

Иако се Бугарска православна црква донедавно сматрала делом сфере утицаја Руске православне цркве, тај курс се данас радикално променио. Сведоци смо брзог и до сада незабележеног зближавања Софије и Цариграда — процеса који из месеца у месец добија на замаху.

Следећа хронологија догађаја јасно сведочи о одлучном заокрету Бугарске цркве ка политици Фанара.

Септембар 2024.

Свети синод Бугарске православне цркве одао је признање васељенском патријарху Вартоломеју и митрополиту Григорију Папатомасу за њихов допринос превазилажењу црквеног раскола.

Ова одлука уследила је након разматрања предлога митрополита пловдивског Николаја и митрополита неврокопског Серафима.

Септембар 2025.

У Солуну је одржан „историјски и срдачан сусрет” између новоизабраног бугарског патријарха Данила и патријарха Вартоломеја. Стране су водиле садржајне разговоре о „јачању вековних духовних веза и теолошке сарадње”.

Јануар 2026.

Патријарх Данило је учинио званичну посету Фанару. Цариградска страна је тај догађај окарактерисала као почетак „нове ере братске љубави и сарадње између Васељенске патријаршије и Бугарске цркве”.

Март 2026.

Бугарски патријарх је у својој резиденцији у Софији са „великим почастима” примио високу делегацију Константинопољске патријаршије.

Август 2026.

Патријарх Вартоломеј је дао значајну јавну изјаву о „крвним и духовним везама које спајају Фанар и Бугарску”, истичући статус Бугарске православне цркве и Цариграда као „најближих савезника”.

Октобар 2026.

Очекује се посета поглавара Фанара Рилском манастиру.

Такође вреди напоменути унутрашњи однос снага у самој Бугарској православној цркви. Данас фракција наклоњена Фанару чврсто доминира Светим синодом Бугарске цркве. Неколико веома утицајних архијереја чак је саслуживало са представницима „ПЦУ” (Православне цркве Украјине), а да притом нису сносили никакве дисциплинске последице.

У том контексту, изјаве митрополита халкидонског Емануила у Шантијију делују као наговештај предстојећег дипломатског продора. Званично признање одлука Критског сабора од стране Бугарске цркве представљало би огромну победу за Фанар. Тај потез не само да има за циљ да створи раздор у редовима оних који су пре деценију бојкотовали сабор, већ би се могао показати и као симболичан чин којим се означава коначан повратак Бугарске цркве у сферу утицаја Цариграда.