Без разумевања антипатријархалног, антихијерархијског и – у крајњој линији – атеистичког набоја који стоји иза њих, речи „слобода, једнакост, братство” могле би деловати као безазлени идеали. Међутим, ствари стоје сасвим другачије.

Француска револуција, нарочито током своје најбескрупулозније фазе, била је прожета не само побуном против ауторитета, већ и дубоком „патернофобијом” – ужасом и мржњом према фигури Оца у свим њеним манифестацијама. У том контексту, чувена тријада – „слобода, једнакост, братство” – била је све само не безазлена; она се родила из негације. Њена снага, као и траума коју је нанела савременицима, лежала је у чињеници да је систематски рушила три темељна стуба „старог света”: ауторитет (слобода), хијерархију (једнакост) и очинство/порекло (братство).

Ако овај слоган сагледамо кроз психолошку призму коју описује професор Виц, пред нама се указује сасвим јасна и заокружена слика:

Слобода је, пре свега, раскидање једног светог ланца. Некада је све почивало на силазном току благодати: од Бога ка Његовом Помазанику (цару – „оцу Отаџбине”), а од њега ка земаљском оцу (глави породице, која се посматрала као „мала црква”).

 У поглављу о „спољашњем атеизму”, професор Виц прецизно препознаје тај „бунтовнички пркос” – захтев за слободом по сваку цену, мотивисан одбијањем да се било коме другом допусти издавање наредби. Реч је о стању у којем „слобода од” (Цркве, престола, традиције) потпуно потискује сваку „слободу за” нешто конструктивно.

У оквиру ове логике, једнакост подразумева рушење сваке хијерархије. Ако хришћански Бог није само апстракција, већ живи Отац који успоставља вертикалну димензију постојања, онда револуција захтева уклањање свих посредника. То значи: нема царева, патријарха ни аристократа – а самим тим, нема ни Врховног Хијерарха на небесима. Чак је и Робеспјеров култ „Врховног бића” био очајнички покушај да се попуни метафизичка празнина, замењујући личног, живог Бога безличном апстракцијом – Разумом.

„Братство” је овде најболнија тачка. Браћа која остану без оца не чине породицу; она, заправо, постају чопор сирочади које повезује побуна. У својој монографији, професор Виц бриљантно показује – позивајући се на личности као што су Хјум, Расел, Сартр и Ниче – да њихово неверовање има корен или у губитку оца током детињства, или у снажној, пламеној мржњи према њему. У том контексту, „братство” постаје начин да се сиромаштво (стање сирочета) легитимизује.

У том смислу, Француска револуција представља први пример у историји у којем је ова дубоко лична, снажна психолошка траума – искуство одрастања без оца, које су делиле хиљаде проблематичних породица – преточена у државну идеологију.

Анализа биографија кључних личности из доба просветитељства и Француске револуције открива заједничку црту код већине оних који су срушили „стари свет”: сви су они одрасли без очева.

Волтер је променио име, одбацивши очево презиме, а Бога је исмевао као пројекцију личности коју је презирао. Дидро је прекинуо везе са породицом како би склопио брак који му је отац изричито забранио. Русо, кога је отац напустио у десетој години, написао је *Друштвени уговор* – теорију власти засновану на једнаким „браћи”, а не на Оцу-краљу. Дантон, који је остао без оца у трећој години, постао је најхаризматичнији глас Републике. Робеспјер, који је рано остао сироче, покушао је да замени Бога култом Врховног разума. Фојербах – чији је отац напустио породицу због љубавнице – осмислио је теорију пројекције, тврдећи да је Бог само илузија настала из људских жеља. Маркс, чији је отац зарад каријере издао веру својих предака, прогласио је религију „опијумом за народ”, а борбу против буржоазије представио као сукоб управо са оним типом човека у каквог се претворио његов сопствени отац. Важно је напоменути да ни Фојербах ни Маркс нису до свог неверовања дошли путем рационалних аргумената. Обојица су у детињству претрпела психолошки ударац од стране својих очева – и обојица су тај бол преточила у филозофске системе који су одбацивали Бога као илузију, пројекцију или оруђе угњетавања.

Укратко, Револуција из 1789. године била је више од пуког политичког превирања. Како би то професор Виц могао да формулише, био је то клинички пример колективне едипалне психологије која се одиграва у историји. Револуционарни слоган – који звучи као химна нечему позитивном – био је, у суштини, крик повређених синова који су свргнули Оца и покушали да изграде универзум без Њега. Ове три речи упућују на једну јединствену тему: слободу од ауторитета Оца; једнакост постигнуту разарањем сваке хијерархије коју је Отац успоставио; и братство људи који више никоме не полажу рачуне – јер су они сами „убили“ Онога ко би им могао судити.