header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СВЕТ ОКО НАС arrow Михаил Светлов: У "бој" из пустиње?
Михаил Светлов: У "бој" из пустиње? Штампај Е-пошта
понедељак, 16 новембар 2026

 Још од давнина, многи хришћански учењаци постављају питање да ли су Јеванђеље по Јовану и Апокалипса (Откривење) дело истог аутора — стил и језик ових списа једноставно су превише различити. То је, заиста, упадљиво и природно намеће одређена питања.

Међутим, када се размотре кључне идеје ових текстова, уочава се њихова усклађеност; Откривење даље развија оно што је изложено у Јеванђељу по Јовану. Овај примарни, тематски аргумент има већу тежину од оних споредних — што је став који данас потврђује и савремена библијска наука.

Раније сам писао о сензационалном открићу из осамдесетих година прошлог века: о постојању вишеслојне хијастичке структуре унутар Јеванђеља по Јовану. Према тој структури, централни догађај приповести је Христос који хода по води — што представља знак „Новог изласка” (Егзодуса). Баш као што је Мојсије извео Јевреје из земаљског ропства у Египту и успоставио „Стари завет”, тако је и Христос извео хришћане из ропства греха, успостављајући „Нови завет”. У Апокалипси, будућа историја Цркве описана је управо као одвијање тог Новог изласка.

Мојсије је извео Јевреје из Египта, преко мора, са циљем да их уведе у Обећану земљу. Пут је, међутим, водио кроз пустињу — путовање које је требало да траје, највише, неколико година. Ипак, због лошег понашања Јевреја, њихов боравак у пустињи продужио се на 40 година.

Али зашто уопште пустиња — било да је реч о једној години или о 40 — с обзиром на то да се она могла прећи за месец дана?

У Библији, пустиња има веома специфично верско значење: с једне стране, она је место у којем бораве зли духови и свакојака нечиста бића; с друге стране, то је место јединствене, блиске повезаности с Богом. Када човек уђе у пустињу, он ступа у посебну духовну стварност у којој је све појачано — и демонска искушења, и Божја помоћ. А која је сврха тога? Она служи као својеврсна духовна школа — верска и духовна припрема за нешто од великог значаја. Пророци су живели у пустињи пре него што би кренули у проповедање; И Христос је провео четрдесет дана у пустињи, молећи се и одолевајући ђаволским искушењима пре него што је започео своју мисију. У одређеном смислу, пустиња делује као својеврсни верски „камп за обуку”.

Ово начело важи и за старозаветну Цркву: пре уласка у Обећану земљу, јеврејски народ је прошао кроз верску припрему у пустињи. Тамо су општили са Богом, примили Његову посебну помоћ и склопили са Њим савез — јер њихов задатак није био само да населе Палестину, већ да испуне мисију коју им је Бог поверио.

Након четрдесет година припреме у пустињи, Јевреји су ступили у сукоб са становницима Палестине, из њега изашли као победници и ушли у Обећану земљу. Хришћанска Црква следи исто начело, с тим што је окружење овде метафизичко, а не географско: Христос је избавио свој народ из власти греха. Према Откривењу, Црква се потом повлачи у „пустињу” — посебан начин постојања унутар света, док истовремено остаје одвојена од њега (својеврсна „унутрашња емиграција”). Да би у томе опстала, Црква прима Благодат — посебан вид божанске помоћи, описан као „орловска крила” — која јој је омогућила да преживи и истраје. У оквиру те стварности, Црква се развија и расте — како бројчано, тако и духовно — док ишчекује Последња времена, коначну битку против зла и коначни улазак у Христово Царство и на Нову Земљу. Откривење детаљно описује како ће се све то одвијати — нарочито излазак Цркве из „пустиње” унутрашње емиграције, њен рат против Звери, као и потоње Христово царовање и Нова Земља, у коју ће у слави ући хришћани који су остали верни.

„Тада дође један од седам анђела који су имали седам чаша и проговори ми: ’Ходи, показаћу ти суд над великом блудницом која седи на многим водама, с којом су блуд чинили цареви земаљски, а становници земље опили се вином њеног блуда.’” И однесе ме у Духу у пустињу. И видех жену где седи на звери црвеној, која беше пуна имена хулних, и имаше седам глава и десет рогова...

„Овде треба ума који има мудрост: седам глава су седам гора на којима жена седи. Има и седам царева: пет их је пало, један јесте, а други још није дошао; а кад дође, треба да остане кратко време...”

И рече ми: „Воде које си видео, где блудница седи, то су народи, и мноштва, и племена, и језици...”

И жена коју си видео јесте онај велики град који царује над царевима земаљским” (Откривење 17:1–18).

Дакле, Црква се налази у духовној „пустињи” припремног карактера, када се изненада појављује Блудница — јашући на Звери — и са собом доводи све народе. Она није само непријатељски настројена према Цркви; штитећи у почетку Звер, она заправо замењује истинску религију за народе материјализмом и културом безумног потрошаштва. У библијском језику, „блуд” служи као метафора за окретање од Истине и кретање у демонском смеру. Док хришћани користе ту духовну пустињу као припрему за долазак Христа и Његовог Царства, Блудница — опонашајући Цркву — такође улази у ту духовну пустињу како би припремила народе да прихвате Звер.

Силе зла чине све што могу да сакрију ове догађаје и одврате људе од њиховог истинског разумевања. Стога, баш као и у случају жига Звери — 666 — препознавање Вавилонске блуднице захтева употребу и ума и мудрости. То је од суштинског значаја, јер ће Вавилон бити уништен, а Господ заповеда: „Изађите из ње, народе мој, да не учествујете у њеним гресима и да вас не задесе њене пошасти” (Откривење 18:4).

И ту наилазимо на велику потешкоћу. Неопходно је не само препознати Вавилон — иако је његова општа природа јасна, како идентификовати тачан историјски тренутак? — већ и „изаћи” (*ex*) из њега (постоји неколико могућих начина да се овај предлог преведе). Већ сам напоменуо да немам конкретан одговор на питање како тачно неко може „изаћи”, али се опште значење може назрети из контекста Апокалипсе.

Црква се налази у духовној пустињи — да поновим, „пустиња” се овде не односи на географску локацију, већ на религиозно стање — и изненада, управо у то стање, Вавилон уводи народе, нудећи алтернативни пут: напуштање истинске вере и припрему за прихватање Звери. Чини ми се да овде није реч само о томе да се човек склони од Вавилона „како га не би погодиле његове рушевине”, већ о потпуном изласку из те припремне стварности коју представља пустиња. На крају крајева, ту пустињу „заузима” Вавилон; а према Апокалипси, након слома Вавилона, наступа кратко раздобље — период „десет царстава” (или оно што ја називам „доба Водолије”) — у којем религија избија у први план, надмашујући и политику и економију.

Сада је дошло време за повратак и потпуно укључивање у живот. Више се не може остати у „пустињи”; и Црква и Звер стајаће пред светом. Долази време за отворено испољавање верских ставова и за сукоб који ће кулминирати битком против Звери. Након те битке, народи ће бити апсорбовани у Звер, док ће верни хришћани — након што су претрпели страдања — убрзо потом бити сведоци Другог Доласка Христовог.

 

 

 

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 16 новембар 2026 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 53 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

 



© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.