На нашем сајту смо више пута помињали Романа Голованова – водитеља телевизијског канала „Спас“, кога увек виђамо са „блаженим“ осмехом. Он се налази у стању дубоке *прелести* (духовне самообмане) и, иако нема свештенички чин, често стаје на амвон у православној цркви како би причао невероватне приче о „чудима“ такозваних „стараца“ – које он, без икаквог размишљања, изједначава са великим подвижницима Цркве Христове (видети овде:).

У својим „беседама“ које држи са амвона, Роман Голованов често говори о чудима на свој карактеристичан, нездрав и претерано узбуђен начин. Таква нездрава опседнутост чудима и „старцима“ може бити заразна за поједине вернике; она подстиче духовни детињасти став (инфантилизам), а понекад чак може и да замени веру у Христа Спаситеља. Стога, хајде да кажемо неколико речи о томе како би православни хришћанин требало да приступи теми чуда.

Важно је имати на уму да, када чују за чуда и знамења која се дешавају на разним местима, православни хришћани не смеју заборавити да нису сва чуда божанског порекла. Када се чини да се чуда бесконачно умножавају, православни хришћани морају бити изузетно опрезни. „Чуда“ могу долазити и од кнеза таме. Она чак могу бити и исценирана од стране појединаца нечисте савести – што је појава која је посебно уочљива у случајевима када иконе „плачу“ (точе миро).

Добро је познато да је покојни митрополит нижегородски Николај (Кутепов; †2001), када је сазнао да су поједине иконе у једној цркви у његовој епархији почеле да точе миро, наредио да се та црква запечати. Мироточење је одмах престало:

„Имамо једну парохију у Богородском округу... Одједном, настала је велика пометња: 68 икона почело је да мироточи! Само сам се ухватио за главу. Људи, па имајте мало савести! Брзо је формирана комисија. Све иконе су обрисане. Црква је запечаћена и затворена. Тако је остало недељу дана – није се појавила ни једна једина кап. Зато на такве ствари гледам са одређеном дозом опреза” (http://www.ng.ru/ng_religii/2001-04-25).

Последњих година, извештаји о иконама које точе миро, сузе или крв постали су честа појава у појединим црквеним медијима: наводи се да хиљаде и хиљаде икона – па чак и папирних репродукција – точе миро; у неким случајевима, чак су и споменици почели то да чине...

Феномен мироточења (или сузоточења) икона не спада у категорију чуда која демони нису у стању да опонашају – чуда која се чине како би се, ако је могуће, обманули чак и изабрани (видети Матеј 24:24). Пре неколико година, у једној телевизијској емисији приказани су камени идоли у Индији који „пију” и луче млеко. Било је чак и случајева да статуе Буде луче мирисну материју налик миру. Телевизијски извештаји су такође пренели догађај из Израела, где је Зид плача (Западни зид) изненада почео да „плаче” – што су неки Јевреји у почетку протумачили као знак скорог доласка Месије. Ипак, чак и у том случају, формирана је комисија која је истражила „плакање” Зида плача и закључила да влага има природно порекло.

У другом телевизијском прилогу приказана је жена из града Клина, чије је целокупно покућство – све, од намештаја до свакодневних предмета – наводно годинама лучило миро. Када би неко следио логику прихватања сваког случаја „чудотворног” феномена као истинског чуда — без икаквог критичког промишљања или расуђивања — лако би могао да залута далеко од православне вере. Наша вера не може, нити треба, да буде заснована на чудима; ни Свето писмо ни Свети Оци нам не налажу да их тражимо. Штавише, жудња за чудима изричито се осуђује у духовној литератури. Није без разлога у Јеванђељу речено: „Род зли и прељуботворни тражи знак” (Матеј 16, 4). У Делима апостолским, Симон Маг је задивљивао многе људе својим чудима; они су силу сатане, која је у њему деловала, погрешно сматрали великом силом Божијом (Дела апостолска 8, 10).

Свети Игњатије Брјанчањинов пише:

„Лажни знаци служили су као помоћници заблуди и пропасти која из ње произилази... Изгубивши смирење — које човека чини свесним да је недостојан не само да чини чуда, већ чак и да им присуствује — људи данас ишчекују чуда више него икада раније. Опијени уображеношћу, самопоуздањем и незнањем, они хрле — нерасудно, непромишљено и дрско — ка свему што делује као чудо... Постепено се приближавамо времену када ће се појавити величанствена представа бројних и упечатљивих лажних чуда, осмишљена да у пропаст одведе оне несрећне душе — заробљене телесним начином размишљања — које ће бити заведене и преварене тим чудесима” („О чудима и знацима”).

Као што искуство Цркве показује, поистовећивање лажних чуда са истинским наноси штету души. Стога, када се у свом животу сусретнемо са појавама које личе на чуда, требало би да се руководимо светоотачким начелом: „нити одбацуј, нити прихватај”. Јер, ако прихватимо лажно чудо, можемо пасти у обману; с друге стране, ако одмах одбацимо истинско чудо, можемо запасти у неверовање, па чак и хулити на Божански промисао.

Сфера необјашњивог представља нормалан — па чак и неопходан — део нашег унутрашњег, духовног живота. Следствено томе, задржавање опрезног, скептичног става према појавама које потичу из духовне сфере представља знак духовног здравља код православног верника.

Штавише, нездрава опседнутост коју неки верници имају према чудима — конкретно, према плакању икона или моштију — знак је слабљења, а не јачања вере. Православна вера је, насупрот томе, утемељена на највећем чуду од свих: Христовом васкрсењу.

Ова група апологета „асфалтног Православља” — богослова који немају вере, или „нових садукеја” — представља екстремни облик рационализма, који се примењује не само на Свето Предање Цркве, већ и на Свето Писмо. Рационалистичко преиспитивање којем ови клирици и историчари „протестантског менталитета” — ти „нови садукеји” — подвргавају истинитост чуда описаних у Житијима Светих и у самом Јеванђељу, пре или касније ће их довести до потпуног одбацивања јеванђелских чуда. Последично, то води ка порицању божанске природе нашег Господа Исуса Христа и Његове спаситељске мисије. Овај став нам је добро познат још из давнина; у Јеванђељу су га заступали они јудејски свештеници који су припадали секти садукеја. Управо су они имали превласт у Синедриону. Садукеји нису веровали ни у анђеле ни у васкрсење. Као што стоји у Синаксару за Недељу о митару и фарисеју: „Садукеји нису признавали ни васкрсење, ни анђеле, ни постојање Духа.”

Господ није улазио у полемику са садукејима; то би било узалудно. Када су били сведоци моћи анђела, порицали су постојање анђела. Када им је предочена чињеница васкрсења, порицали су могућност васкрсења. За њих је хула на Духа Светога постала духовна норма; стога је Христос Спаситељ одбио да им покаже знак — изузев знака пророка Јоне — добро знајући да је њихов скептичан одговор унапред известан. „Нови садукеји” данашњице остају потпуно исти какви су били садукеји током земаљског живота Господа нашег Исуса Христа. Ипак, Бог се не да исмевати.

Нису сви способни да разликују истинско Божје чудо од ђаволске, „чудотворне” имитације. Штавише, данас више нема истинских стараца — оних који су нам некада, у нашој немоћи, помагали да се снађемо у сложеностима духовног живота — који би нас усмеравали. Стога, само највећа од хришћанских врлина — расуђивање — уз отачко правило „нити прихватати, нити одбацивати” када су у питању чуда, може помоћи православном вернику да сачува правилно духовно настројење и разазна добру вољу Божју за спасење наших душа.