Догађаји из 2018. године, везани за додељивање томоса „ПЦУ” („Православној цркви Украјине“), послужили су као прекретница за савремену црквену свест, разбивши многе дуготрајне митове. Међу њима се посебно истиче схватање Свете Горе као непоколебивог бедема Православља.

Упечатљив пример тога је недавно објављен текст на порталу RISU (https://risu.ua/istoriya-), у којем је јеромонах Никита — монах са светогорског манастира Пантократор — ступио у полемику са митрополитом берлинским и немачким Марком (Арндтом), јерархом Руске Православне Заграничне Цркве (РПЗЦ).

Као одговор на тачну оцену митрополита Марка — да је украјинска аутокефалија изгурана под директним политичким притиском власти предвођених Петром Порошенком, те да је Константинопољска патријаршија зашла на туђу канонску територију, легитимишући расколнике без сагласности Помесних Цркава — монах из Пантократора није одговорио духовном трезвеношћу нити одбраном канонске чистоте. Уместо тога, понудио је уобичајен скуп добро познатих реторичких флоскула Фанара.

Уместо да се осврне на трагедију раскола, овај светогорски јеромонах одлучио се за историјску казуистику. Довео је у питање околности под којима је Руска Црква добила патријаршијски статус 1589. године, за време патријарха Јеремије II; оспорио је акт из 1686. године који се тиче преноса Кијевске митрополије; те је оптужио Руску Православну Цркву за потчињеност државној власти — почевши од епохе Петра I па све до данашњих дана. Истовремено, овај Светогорац — да се изразимо сасвим отворено — ватрено брани такозване ексклузивне привилегије фанарске катедре и проглашава легитимизацију „ПЦУ” за свршен чин.

Оваква реторика једног светогорског монаха јасно показује колико је дубоко дух опортунизма продро у монашку средину. Испоставља се да су већина оних који данас живе на Светој Гори сасвим обични монаси, који не поседују ништа већу духовност од житеља било ког другог манастира. Истина, окружење је изузетно лепо, са својом величанственом древном архитектуром и суровим природним пејзажом. Штавише, било је времена када су зидине светогорских манастира заиста пружале уточиште изванредним старцима — истинским исихастима и стубовима вере. Данас, међутим, тамо готово да нема никога ко би био способан да подигне свој глас у одбрану канонске истине која се тренутно гази.

Када житељи светогорских манастира тако ревносно правдају расколничке пројекте Фанара и без поговора следе његове одлуке, постаје очигледно да је некадашњи духовни имунитет Свете Горе изгубљен. С обзиром на такав развој догађаја, лако бисмо могли дочекати дан када ће римски папа ступити на светогорско тло, а тамошњи монаси изаћи да га дочекају и одају му почаст као свом оцу и господару.

Извор: „Правблог“