Године 1951. Артур Кларк је написао кратку причу под насловом „Супериорност” (*Superiority*). Радња: Царство Земље (империја) води рат против непријатеља који је истовремено злонамеран и технолошки заостао. Земљани поседују бриљантне научнике који непрестано предлажу нове врсте наоружања — оружје способно да потпуно уништи непријатеља, не остављајући за собом чак ни зрно прашине. У међувремену, технолошки ниво непријатеља — који је већ био низак — остаје стагнирајући током деценија.

На крају, снаге Земљана доживљавају потпуни пораз, а водећи научник царства и главни маршал завршавају у затвору — и то кривицом сопственог народа.

Разлози за овај пораз су следећи:

— Сваки нови круг пренаоружавања одлагао је офанзиву, дајући непријатељу времена да се опорави од претходних губитака.

— Ново, теоретски супериорније оружје увођено је у употребу без адекватног тестирања или отклањања техничких недостатака.

— Одлука о усвајању нових модела зауставила је устаљену производњу постојећег, поузданог наоружања.

У стварној историји, ово веома подсећа на тенковско ратовање између Црвене армије и немачких оклопних снага (*Panzerwaffe*).

Стаљин је забранио замену тенка Т-34 напреднијим моделима. Иако је серијска производња тенка Т-44 започела у јулу 1944. године, она је задржана у веома ограниченом обиму — произведено је свега 190 примерака, од којих ниједан није учествовао у борби — а све са циљем да се не смањи обим производње тенка Т-34-85. Историчари сматрају да би, да је Хитлер проширио производњу тенка *Panzer IV* уместо што је расипао радну снагу, енергију и друге ресурсе на тенк „Тигар” (*Tiger*), положај Немачке на фронту био знатно чвршћи.

У сваком случају, то не би дуго потрајало, јер Савезницима уопште није било важно који се конкретни модели тенкова производе у фабрикама које су бомбардовали. Не знам да ли је Кларк био свестан ове хипотезе.