Свети Оци су одредили, да се уз новозаветне књиге обавезно чита и Псалтир. Јер Дух Свети је говорио и кроз Пророке, тако да су Псалтир и пророчанства писани по Духу Светоме. То потврђује и апостол Петар: „Јер никад не би пророштво по човечијој вољи, него просвећени од Светога Духа говорише свети Божији људи“ (2Пт.1:21).

У Псалтиру и у пророчанствима има много проклетства, али то нису људска проклетства, него то су проклетства од Духа Светога, и не говорити та проклетства – то је хула на Духа Светога. Ево, како у хиландарском Синаксару, за 16. јун, један старац говори о читању Псалтира: 

Рече старац: „Верујте ми, чеда, ништа тако не смућује и притиска, и ране твори и губи, и ожалошћава демоне, и самог тог најзлијег сатану, као кад се ми поучавамо псалмима, и читамо приљежно Псалтир. Јер све су нам књиге на корист, и жалост не малу чине демонима, али не тако као Псалтир: тога ради да не будемо немарни за њега. Јер кад се ми поучавамо у псалмима, једно за себе молимо, а друго бесе кунемо. Као ово, кад говоримо: „Помилуј ме, Боже, по великој милости Твојој, очисти безакоња моја. Не одбаци ме у време старости, кад изнемогне крепост моја, не остави мене“, – ту за себе молимо. А ово бесе кунемо, кад говоримо: „Да воскресне Бог и расточе се врази Његови, и да беже од лица Његовог сви, који ненавиде Њега“. И опет: „Растерај језичнике који хоће ратове, и блуд“. И: „Видех нечестивога како се преузноси и узвисује као кедри Ливански, и прођох, и њега не беше: и потражих га, и не нађе се место његово“. И опет: „Oружје њихово да уђе у срца њихова, и луци њихови да се скруше. Ров изри и ископа га, и пашће у јаму коју садела. Обратиће се болест његова на главу његову, и на врх његов неправда његова сићи ће“. Јер таквим глаголима (речима) демоне проклињемо. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.“

У Старом Завету позната су два проклетства пророка Јеремије: Овако говори Господ: „Проклет је човек, који се узда у човека и утврди плот мишице своје на њему, и од Господа одступи срце његово“ (Јер.17:5). „Проклет је човек, који твори дело Господње са немаром“ (Јер.48:10).

А у Псалтиру на више места ми проклињемо сами себе, на пример: „Господе Боже мој, ако учиних ово, ако је неправда у рукама мојим, ако узвратих онима, који ми узвраћају злом, онда да отпаднем од врагова мојих празан; (да потера) да погња враг душу моју, и да стигне, и да погази у земљу живот мој, и славу моју у прах да смести“ (Пс.7:4-6).

Псалам 130: „Господе, не узнесе се срце моје, нити се узнесоше очи моје, нити ходих у великима, нити у дивнима изнад мене. Ако не смирено мудровах, него узнесох душу моју, (као одојче) као одојено на матер своју, тако узвратиш на душу моју“. То јест: Ако нисам смирено мислио, него узнео душу моју, онда као што одојче узвраћа матери својој – телесну поган, тако Господ да узврати души мојој – и духовну и телесну поган.

У 130-том псалму хришћанин моли Бога да му одмах укаже и одмах да га упозори кад год се погорди. И објашњава како да му укаже и како да га упозори: као што одојче узвраћа матери својој, тако Господ да узврати души мојој и тако да ме упозори да сам се погордио. Овај псалам упоређује гордог човека са одојчетом, с тим што одојче по природи избаца телесну поган, док горди по ђаволу избаца духовну поган, а по овом псалму Бог треба да пусти на гордога неку духовну и телесну поган и тако да га упозори да се погордио. Све то указује колико је опасна гордост, кад се неко узноси и сматра себе већим и славнијим него што јесте. А све ово треба разумети из искуства.