Тебе су оклеветали они са којима си стајао пред истом Чашом? Дође ли ти да залупиш врата и одеш? Ево разговора са Светитељем који је сто година чекао правду – и победио систем обичном метлом.

Стојим поред манастирских зидина, желим да вриштим. Издан сам. Опет. Од стране истих оних људи са којима сам још јуче појао акатист – људи којима сам поверио кључеве свог дома и своје душе. Људи који су ме некада називали „братом у Христу”, а сада се праве да се никада нисмо срели – јер им је тако згодније, сигурније за њихове каријере. „Православци ће те прогутати а да се не зацрвене” – чуо сам то сто пута, али сада то више није само фигура говора. То је укус крви у мојим устима.

У мени – спаљена пустош. Ако је Црква „породица”, зашто су у тој породици људи тако професионално ударају право у стомак?

Свети Нектарије Егински не седи на златној столици. Он копа земљу за будућа стабла маслина. Његова мантија је избледела у мутносиву боју; руке су му прекривене жуљевима – тешко да су то руке какве би човек очекивао од једног митрополита.

„Владико, зашто су ћутали?” – узвикујем, готово вичући за његовим леђима. „Гледали су како ме увлаче у пропаст! Још јуче су се причешћивали са мном, а данас потписују оптужбе. Где је ту Бог?!”

Светитељ се не окреће одмах. Забада ашов у каменито тло. Оштар прасак – звук метала који удара о камен – одјекује у тишини попут пресуде.

„Нису ћутали”, каже он, коначно се окрећући ка мени. „Викали су – не речима, већ својом равнодушношћу. А то је гласније од било ког крика.”

Атинско пристаниште и мирис дувана.

Седа на груб, необрађен камен. Загледан је у море. Далеке 1890. године, стајао је на сличној обали — само што је овога пута то било у Атини. Био је прогнан из Египта. Софроније, патријарх александријски, потписао је одлуку о његовом разрешењу, а да притом није навео ни једну једину реч образложења. Једноставно: „разрешен”. Без отпремнине, без икаквих докумената — само са жигом „непоузданог” човека.

„Стајао сам у луци Пиреј”, присећа се Светитељ. „Нисам имао ни једну драхму у џепу. Поред мене су пролазили људи које сам сматрао пријатељима — свештеници којима сам помогао, службеници којима сам некада био учитељ. Скретали су поглед. Мирисали су на скупи дуван и на страх да би и сами могли бити укаљани мојом ’срамотом’.”

Гледам његову изношену, масним мрљама упрљану мантију, његове разгажене ципеле, и осећам како ме обузима мучнина. Стидим се сопствене нове јакне, своје топле канцеларије и оне „велике” неправде коју носим у себи. Одузели су му живот, а он ипак никада није купио карту у једном правцу — далеко од Цркве.

„Зашто нисте покренули правни поступак, Владико? Зашто нисте писали новинама о томе како је патријарх огрезнуо у сплеткама? Па, имали сте доказе!”

„Да би се победила злоба, не смеју се користити њена сопствена средства”, каже он, гледајући ме као да сам дете. „Ако почнеш да се бориш за своју ’част’ — док ти пена удара на уста — губиш Христа. Пред Кајафом, Христос је ћутао. Одлучио сам да је Његово ћутање моја једина шанса да останем човек.”

Физика џогера

У његовом животу постојао је тренутак који носи већу тежину од било које догме. Када је постао управник Ризаријеве школе у ​​Атини, наставно особље се окренуло против њега. Сматрали су га „превише једноставним”. Превише тога даје сиромашнима. Превише се меша у њихов „поредак”.

Већ смо се присетили приче о времену када се разболео једини домар у школи — остарео, плашљив човек, ужаснут помишљу да ће добити отказ ако се не појави да риба подове.

И тако би митрополит Нектарије, управник школе, устајао сваког јутра у четири сата. Док је град још спавао у предзору, он би одлазио у тоалете. Наоружан кантом и грубом четком, рибао би ледене камене подове. Чистио је нужнике које су користили његови ученици и колеге — управо они људи који су, у том истом тренутку, били заузети састављањем још једне притужбе против њега.

„То је био мој одговор“, каже Светитељ. „Не њима — већ Богу. Док сам рибао те подове, осећао сам како огорченост истиче из моје душе са сваком капи прљаве воде. Не можете гајити огорченост према некоме чији тоалет чистите; једноставно видите његову слабост — његову беду.“

Ово није само још један „скроман старац“ из прича. Ово је човек од челика који је изабрао џогер уместо мача, старајући се да га мржња не изједе изнутра.

Правда, век касније

„Ваше Високопреосвештенство, па то је тако неправедно! Читав један век ваши прогонитељи су сматрани ’угледним’ људима, док сте ви били означени као ’сумњиви’.“

„Бог допушта да пролазимо кроз искушења од стране својих ближњих, како бисмо утеху потражили једино у Њему.“ Овим речима он понавља мисао из писма које је некада упутио монахињама, а ја готово могу да осетим хладноћу мермерних подова у болници у којој је митрополит умирао  сасвим сам.

„Ако волите Цркву због ’добрих људи’, ’љубазних свештеника’ или обећања ’правде’, отићи ћете оног тренутка када избије први скандал. Наићи ћете на нискост свуда.“

Он застаје. На тренутак, ветар утихне. „Али ако си дошао Христу, онда је нож у леђа од брата једноставно део Његовог Крсног пута. Јеси ли издан? Честитам. Приближио си Му се мало више. И Он је стајао ту — у преторијуму, сасвим сам — док су се Његови ’своји’ или разбежали, или грејали крај ватре Његових непријатеља.”

Катарза

Ћутим. Мирис тамјана, који се увукао у његову мантију, меша се са мирисом суве траве.

Још увек осећам бол. Рана није зарасла; крвари. Али одједном схватам: ако сада одем — ако напустим Цркву због оних који су ме ударили — онда су они победили. То би значило да су ми постали важнији од Бога. То би значило да нисам славио Христа, већ удобност коју сам пронашао унутар парохије.

„Хоће ли болети, Владико?” питам тихо.

Свети Нектарије се враћа својој лопати. Поново се чује шкрипа камена о метал.

„Хоће. И то више пута. Али сада ниси сам. У друштву си Онога који је такође био избачен иза врата.”

Гледам га како копа — епископ прљавих руку. Човек кога је Црква сто година превиђала, а који је, ипак, постао њено само срце.

Не постоји никакав уредан, коначан закључак. Ту је само овај оштар ветар и спознаја: Црква није ту због нас — оних ’добрих’. Она постоји због Њега — јединога који никада неће издати, чак и ако сви око тебе — сви они које си називао својима — потпишу твоју смртну пресуду.