ИСТИНА ХРИСТОВА НЕ ТРАЖИ ПОБЕДНИКА У РАСПРАВИ, НЕГО ВЕРНОСТ ХРИСТОВОМ ЈЕВАНЂЕЉУ

Моје братско размишљање поводом два коментара на отворено писмо оцу Рафаилу

И познаћете истину, и истина ће вас ослободити. (Јн. 8, 32)

Драга моја браћо и сестре у Христу, поштована браћо која сте се добронамерно осврнула на моје отворено писмо оцу Рафаилу (овде:),

Са пажњом, миром у души и братском љубављу прочитао сам оба коментара која су ми била доступна на ФБ и Месенђеру истог. Прочитао сам их не тражећи у њима противнике, него покушавајући да разумем шта сте желели да кажете, шта сте у мом писму препознали, а шта сте, можда и ненамерно, другачије разумели.

Не желим да наше речи постану камење којим ћемо једни друге рањавати. Још мање желим да се једно озбиљно питање о Цркви Христовој претвори у надметање људске сујете. Јер истина Божја није дата човеку да њоме побеђује брата, него да њоме просветљује своју душу и помаже своме ближњему.

Моје првобитно писмо оцу Рафаилу било је написано са јасном и искреном намером. У њему нисам позивао на раскол, нисам оспоравао канонски поредак, нисам порицао достојанство патријарха, нити сам било коме саветовао да напусти Цркву.

Напротив, желео сам да укажем на опасност да се свака критика поступака црквеног поглавара проглашава одрицањем од Цркве, а човек који поставља питања осуђује пре него што се његове речи и намере разумеју.

Управо зато желим да се осврнем на ваше коментаре, не да бих мењао своје првобитно писмо, него да бих показао где се ваше тумачење удаљило од онога што сам заиста написао.

I. ШТА ЈЕ БИЛО ПОВОД МОГА ПИСМА?

Отац Рафаило у свом говору наводи речи:

„Овај патријарх није мој патријарх.“

Затим такву изјаву назива порицањем Цркве, самоанатемисањем и духовним самоубиством. Говори и о опасности причешћивања на суд и осуду.

То су биле речи које су ме подстакле на братско размишљање.

Нисам порицао да свесно одбацивање канонског црквеног поретка може бити веома опасно. Али сам поставио питање: може ли се само на основу једне изговорене реченице, без испитивања њеног значења и околности, човеку приписати тако тешко духовно стање?

Није исто када човек у болу или огорчењу изрази незадовољство неким поступком патријарха и када свесно одбаци његов канонски ауторитет, прекине црквено општење и приступи стварању посебне црквене заједнице.

То су различити поступци и не могу се без разликовања стављати под исту осуду.

Господ нас учи:

„Не судите по изгледу, него праведан суд судите.“ (Јн. 7, 24)

Зато сам и позвао да се човек најпре саслуша, да се испитају његове речи, а затим, ако је потребно, братски поучи и исправи.

Не знам шта је све отац Рафаило рекао изван одломка који ми је био доступан. Зато своје размишљање заснивам на оним речима које су пред нама, не приписујући му намере које не могу знати.

II. О ПРВОМ КОМЕНТАРУ: КАДА СЕ МОЈИМ РЕЧИМА ПРИПИСУЈЕ ОНО ШТО НИСАМ РЕКАО

У првом коментару, под насловом „Зашто одрицање од Патријарха јесте духовни суицид“, аутор тврди да сам заменио главну тему говора оца Рафаила и све свео на обично неслагање са патријарховим поступцима.

Овде желим да кажем нешто веома једноставно.

Ја нисам изједначио критику са одбацивањем патријарха. Напротив, управо сам настојао да покажем да те две ствари треба разликовати.

Ако човек стварно одбацује канонски поредак Цркве, онда се отвара озбиљно канонско питање. Али ако човек критикује одређене поступке црквеног поглавара, из тога не произлази да је одбацио Цркву Христову.

Зар нисам у свом писму јасно написао:

„Јер раскол није лек за сваку рану. И самовољно оснивање паралелних црквених заједница не може се оправдати само незадовољством црквеним старешинама.“

Како се онда из ових речи може извести закључак да оправдавам раскол?

У истом коментару говори се о литургијском поретку, о свештеничком постављењу, архијерејском благослову и неопходности послушности.

Све су то озбиљна питања. Али где сам ја у свом писму порекао потребу за архијерејским благословом? Где сам рекао да свештеник може сам себи давати власт? Где сам позвао народ да руши литургијски поредак?

Таквих речи у мом писму нема.

Зато сматрам да је овде дошло до замене предмета разговора. Уместо да се одговори на моје питање о границама критике и духовног осуђивања, говори се о опасностима самовољне побуне, коју ја нисам заступао.

Још више ме изненађује што се моје писмо доводи у везу са модернистичким реформама, женским свештенством, укидањем поста и другим променама.

Не разумем на основу којих мојих речи се изводи таква повезаност.

Зар нисам управо говорио о чувању Светог предања, светих канона и православне вере?

Може ли се човеку приписивати оно што није рекао, а затим га позивати да се од тога брани?

Апостол Павле нас опомиње:

„Зато одбацивши лаж, говорите истину сваки са својим ближњим.“ (Еф. 4, 25)

Не тврдим да је аутор намерно искривио моје речи. Али тврдим да његова тумачења о модернизму и рушењу црквеног поретка немају упориште у мом писму.

III. ШТА НАС УЧИ 31. АПОСТОЛСКО ПРАВИЛО?

Овде желим да се посебно задржим на једном светом канону који је веома важан за разумевање нашег разговора.

Тридесет прво апостолско правило говори о презвитеру који, презревши свога епископа, самовољно ствара засебно сабрање и подиже други олтар, иако своме епископу не може доказати кривицу у побожности и правди.

За такво самовољно раздвајање правило предвиђа строгу црквену казну.

Шта нам то говори?

Говори нам да свештеник нема право да из личног незадовољства, гордости или непослушности оснива своју црквену заједницу.

То сам и ја нагласио у свом првобитном писму.

Али ово правило такође не сме да се тумачи као забрана сваког указивања на неправду или одступање од побожности. Оно само у свом тексту прави разлику између самовољног одвајања и питања доказане кривице епископа.

То не значи да сваки појединац може сам себе прогласити црквеним судијом. Значи да се канонска послушност не сме представљати као слепо оправдавање сваког поступка црквеног старешине.

Зато питам своју браћу: где сам ја позвао на други олтар? Где сам позвао на оснивање посебне Цркве? Где сам рекао да свештеник треба да презре свога епископа?

Нигде.

Зато се 31. апостолско правило не може употребити као доказ да сам својим писмом  оправдавао раскол. Напротив, његово упозорење против самовољног одвајања сагласно је ономе што сам написао.

IV. О ДРУГОМ КОМЕНТАРУ: КАДА СЕ ОД МЕНЕ ТРАЖИ ДОКАЗ ЗА ТВРДЊУ КОЈУ НИСАМ ИЗНЕО

Други коментатор наступа умеренијим речима. Он признаје да је Христос Глава Цркве и да патријарх није непогрешив.

Са тим се слажем.

Али управо то сам и ја написао.

У свом писму навео сам речи апостола Павла:

„И Он је глава тијела, Цркве.“ (Кол. 1, 18)

Тиме нисам порицао патријархово канонско достојанство, него сам указивао да ниједно људско достојанство не може бити изнад Христа и Његовог Јеванђеља.

Други коментатор позива се и на Устав Српске православне цркве, који патријарха одређује као њеног врховног поглавара.

Али ја то нисам оспоравао.

Зато се питам: зашто се доказује оно што у мом писму није било спорно?

Посебно се осврћем на његово питање:

„Коју је то конкретну, већ осуђену јерес патријарх Порфирије јавно проповиједао, да бисмо се у овом случају позивали на изузетак из 15. канона?“

То је озбиљно питање када се расправља о оправданости прекида црквеног општења.

Али где сам ја у свом писму тврдио да сам утврдио такву јерес? Где сам позвао свештенике да престану са помињањем патријарха? Где сам тражио од верника да прекину црквено општење?

Нисам то учинио.

Зато не могу прихватити да се од мене тражи доказ за оптужбу коју нисам изнео.

V. ПЕТНАЕСТИ КАНОН ПРВО-ДРУГОГ САБОРА - ИСТИНА И ЈЕДИНСТВО НЕ СМЕЈУ СЕ РАЗДВАЈАТИ

Пошто сам у свом писму поменуо 15. канон Прво-другог сабора у Цариграду из 861. године, желим да објасним зашто сам то учинио.

Овај канон има изузетан значај јер истовремено штити црквено јединство и православну веру.

У свом основном делу он осуђује самовољно одвајање од црквеног поглавара пре одговарајућег саборског разматрања оптужби.

Али затим предвиђа посебан изузетак за случај када црквени поглавар јавно, отворено и несакривено проповеда јерес која је већ осуђена од светих сабора или отаца.

За оне који се у таквом случају ограде од јавног проповедања јереси, канон каже да не подлежу уобичајеној осуди за раскол.

Шта сам желео да покажем позивајући се на овај канон?

Не да сваки верник има право да самовољно одбацује патријарха. Не да свака критика оправдава прекид општења. Не да је у случају патријарха Порфирија већ доказан канонски разлог за такво одвајање.

Желео сам да покажем да Света Црква познаје разлику између  непослушности из гордости и верности православној вери.

Петнаести канон није дозвола за произвољан раскол, али није ни учење о безусловној послушности свакој речи и сваком поступку црквеног поглавара.

Зато га не треба ни проширивати преко његовог стварног значења, ни прећуткивати његов изузетак.

Ако неко жели да испитује примену овог канона на конкретног архијереја, мора изнети конкретне чињенице, учење које се оспорава и канонске разлоге. То је посебно питање које у мом писму нисам решавао.

Управо зато сматрам да други коментатор није правилно поставио свој приговор. Он тражи да докажем услове за примену изузетка из канона, иако ја нисам тврдио да су ти услови у конкретном случају испуњени.

VI. МОЖЕ ЛИ СЕ КРИТИКА ПАТРИЈАРХА ИЗЈЕДНАЧИТИ СА ОДБАЦИВАЊЕМ ХРИСТА?

Ово је питање које се провлачи кроз целу преписку.

Ни патријарх, ни епископ, ни свештеник нису непогрешиви.

Сви смо људи, сви смо подложни слабостима и сви ћемо одговарати пред Богом.

Господ говори:

„А коме је много дано, много ће се искати од њега.“ (Лк. 12, 48)

Апостол Павле сведочи да се успротивио апостолу Петру када његово поступање није било у складу са истином Јеванђеља (Гал. 2, 11–14).

Није тиме порекао апостолство Петрово. Није основао другу Цркву. Него је указао на поступак који је захтевао исправку.

Зар нам овај апостолски пример не показује да се поштовање црквене службе и исправљање погрешног поступка не искључују?

Али истовремено не смемо заборавити да критика може постати грешна ако се претвори у клевету, мржњу, самовољу или позив на раскол.

Зато је потребно испитивати не само оно што човек говори него и шта тиме чини.

Не треба оправдавати сваку критику. Али не треба ни сваку критику проглашавати побуном против Бога.

VII. О СВЕТОМ ПРИЧЕШЋУ И ТЕШКИМ РЕЧИМА ДУХОВНЕ ОСУДЕ

У оба коментара бране се речи оца Рафаила о опасности причешћивања на суд и осуду.

Не спорим да апостол Павле строго упозорава на недостојно причешћивање:

„Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије.“ (1. Кор. 11, 29)

Али постављам питање: можемо ли на основу једне изјаве знати да се одређени човек заиста причешћује на осуду?

Можемо упозорити на грех. Можемо објаснити канонске последице раскола. Можемо  позвати на покајање и исповест.

Али морамо бити опрезни када говоримо о коначној духовној осуди конкретног човека.

Господ каже:

„Не судите да вам се не суди.“ (Мт. 7, 1)

То не значи да у Цркви нема духовног расуђивања и дисциплине. Значи да се духовни суд не сме изрицати олако, без познавања чињеница и без одговорности.

Зато сам и у свом писму оцу Рафаилу позвао да најпре саслушамо човека, разумемо шта говори и, ако греши, исправимо га у духу братске љубави.

VIII. ШТА ЈЕ У ВАШИМ КОМЕНТАРИМА ИСПРАВНО, А ШТА НЕ МОГУ ПРИХВАТИТИ?

Желим да будем праведан према обојици.

Прихватам ваше упозорење да Црква није заједница самовољних појединаца. Прихватам да канонски поредак мора бити поштован. Прихватам да незадовољство патријархом не даје право на стварање паралелних цркава. Прихватам и да 15. канон не сме постати изговор за свако одвајање.

Али све то сам већ, суштински, рекао у свом писму.

Не могу прихватити да се моја критика духовног осуђивања представља као оправдавање раскола.

Не могу прихватити да се моје позивање на Христа као Главу Цркве представља као порицање патријарховог канонског достојанства.

Не могу прихватити да се моје речи о Светом предању повезују са модернистичким реформама које нисам заступао.

И не могу прихватити да се од мене тражи доказ за тврдњу о конкретној јереси патријарха Порфирија коју у свом писму нисам изнео.

У свему томе видим главну слабост ваших коментара: уместо да се задржите на питању које сам поставио, отворили сте више других питања, од којих су нека важна, али нису била предмет мог писма.

Не желим да судим о вашим побудама. Можда сте моје речи разумели другачије него што сам их намеравао. Али сматрам својом дужношћу да укажем на разлику између онога што сам написао и онога што ми се приписује.

IX. НЕ ТРАЖИМ ПОБЕДУ НАД БРАТОМ, НЕГО ИСТИНУ КОЈА НАС СВЕ СПАСАВА

Драга моја браћо,

Ово моје размишљање није позив на наставак препирке. Моје првобитно писмо оцу Рафаилу остаје онакво какво сам га написао, јер сматрам да су његове главне мисли довољно јасно изложене.

Ако неко у њему пронађе стварну богословску или канонску грешку, нека је покаже речима Светога писма, светих канона и светих отаца. Такву исправку нећу сматрати увредом.

Али не желим да се упуштам у расправе о ставовима које нисам изнео.

Свети Јован Златоусти снажно је опомињао на опасност нарушавања црквеног јединства.

Свети Максим Исповедник сведочио је о неопходности верности православној истини и у најтежим искушењима.

Ове две поуке не треба супротстављати. Црквено јединство и верност истини нису непријатељи. Они припадају истом животу у Христу.

Зато желим да завршим речима које нису упућене само вама, него и мени самоме.

Чувајмо се гордости која нас учи да смо увек у праву. Чувајмо се осуђивања које у брату више не види човека, него противника. Чувајмо се и равнодушности која нас наводи да ћутимо пред оним што заиста угрожава веру.

Господ наш Исус Христос није дошао да међу нама сеје мржњу. Он нас позива на покајање, истину, праштање и љубав.

„По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом.“  (Јн. 13, 35)

Нека зато наша реч буде истинита, али нека не буде отровна. Нека наша ревност буде постојана, али нека не буде горда. Нека наша послушност буде црквена, али нека никада не буде одвојена од верности Христу.

Не желим да победим оца Рафаила, нити било кога од вас. Желим да сви заједно останемо верни Христу, Његовом Јеванђељу, Светом предању и Његовој јединој Светој, Саборној и Апостолској Цркви.

Јер пред Богом нећемо бити питани колико смо расправа добили, него колико смо истине сачували, колико смо љубави показали и колико смо се за спасење своје душе потрудили.

Нека зато последња реч међу нама не буде реч осуде, него реч братске љубави. Не реч раздвајања, него реч помирења у истини Христовој.

Нека Господ просветли и укрепи све нас, од патријарха и архијереја до последњег верника, да у јединој вери, јединој нади и јединој љубави дочекамо дан сусрета са Њим  - Господом Исусом Христом. Амин.